Manastir LEPAVINA (za manje grupe organizujemo poklonička putovanja sa prenoćištem)

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

+381 60 333 08 05

+381 60 334 11 10

 

Manastir LEPAVINA (organizujemo poklonička putovanja za manje grupe)

MANASTIR LEPAVINA
(kratki istorijat)

Po kazivanju jednog starog lepavinskog hroničara, manastir Lepavina je podignut oko 1550. godine, dakle uskoro po formiranju prvih srpskih naselja u ovom kraju. Još se kaže da ga je osnovao monah iz manastira Hilandara poreklom iz Hercegovine – Jefrem (Vukodabović), koji sklanjajući se ispred Turaka kriomice dođe u ovaj kraj. Čuvši za njega, dva kaluđera iz Bosne dođoše k njemu i s njim se udruziše.

Videvši da je okolina plodna, oni pozvaše i narod iz Bosne te se za kratko vreme okolina ispuni novopridošlim narodom. Tada se pojavila i potreba za gradnjom manastira koji bi zadovoljavao verske potrebe naroda. Kaluđeri počeše krčiti zemlju i graditi manastir uz pomoć naroda. Za krako vreme sagradiše malu drvenu crkvu i nazvaše je manastirom.

Čuvši za ovo, Turci iz Stupčanice, Pakraca i Bijele u avgustu 1557. godine napadoše na manastir pod vodstvom Zarep-age Alije. Manastir spališe, četiri kaluđera ubiše, a dvojicu odvedoše u ropstvo. Ali, misao o potrebi manastira kao duhovnog centra novodoseljenih Srba nije bila napuštena. Godine 1598. u manastir je došao jeromonah Grigorije, takođe postriženik manastira Hilandara, sa još dva brata iz manastira Mileševa; oni su sa okolnim narodom počeli obnovu manastira. Zbog nesigurnog vremena i nedostatka sredstava, obnova je tekla dosta sporo. Tek kad su Srbi 1630. godine dobili svoje privilegije i postali vazan faktor u obrani unutrašnjih austrijskih zemalja, te dolaskom arhimandrita Visariona 1635. godine, stvaraju se uslovi za gradnju manastira u pravom smislu reči. Srbi su pod rukovodstvom arhimandrita Visariona 1636. godine počeli temeljnu izgradnju manastira Lepavine i 1642. godine su sa tom izgradnjom bili gotovi pored svih teskoća na koje su nailazili.

Septembra, 1642. godine potvrdio je baron Ivan Galer manastiru pravo vlasništva na sve zemlje koje su mu poklonili seljani Branjske i Sesvečana. To isto su naročitim pismima učinili i baron Zigmund Ajbeslavd, zatim vojvoda Gvozden sa Đordjem Dobrojevićem, Blažom Pejasinovićem i vojvodom Radovanom (5. februara 1644.), baron Honorije Trautmansdorf (10. jula 1644.) i grof Đordje Ljudevit Švarcenberg (23. novembra 1644.). Tako je konačno osiguran život ovog manastira. Od tada u punom zamahu počinje njegova verska, patriotska i kulturno-istorijska uloga u životu naših Krajišnika.

Istorija manastira Lepavine neodvojivo je povezana sa istorijom Srba u Varaždinskom generalatu. Od vremena njene obnove vodila se teška borba protiv unijačenja i pokatoličenja, a to je ujedno značilo i protiv pokmečivanja Srba Krajišnika. U odbrani svoje vere i narodnih privilegija ( Statuta Valahorum ) lepavinski kaluđeri su bili uz narod, boreći se i stradajući sa njim.

Godine 1666. učestvovali su oni i stradali u velikoj Osmokruhovićevoj buni; 1672. su zajedno sa gomirskim kaluđerima (ukupno njih 14) bili u okovima poslani na Maltu, da doživotno robuju na galijama, a 26./13. novembra 1715. godine na pragu manastirske crkve je iz pušaka ubijen iguman Kodrat.

Krajem 1692. godine i početkom 1693. boravio je u Lepavini, kao duhovnom centru Srba u Varaždinskom generalatu, patrijarh Arsenije III. Carnojević. Tu je Patrijarh okupljao narod i sveštenstvo i iz manastira odlazio u posete okolnim krajiškim vojvodama.

Ova Patrijarhova poseta još je više podigla ugled manastira Lepavine, naročito u to vreme kad su u Marču uvedeni unijati. U Lepavini su se često sastajali narodni predstavnici da sa svojim rodoljubivim kaluđerima brinu narodnu brigu i traže izlaz iz teških situacija.

Zato, kad su Srbi iz Varaždinskog generalata uspeli da 1734. godine dobiju svog pravoslavnog episkopa, mimo unijatskog (koji je u Marči sedeo bez pastve), bilo je određeno da sedište novog episkopa bude u Lepavini. Ali, zbog njenog geografskog položaja, budući da se nalazila na periferiji generalata i srpskih naselja, konačno je određeno da sedište episkopa bude u Severinu. Zbog velikog značaja Lepavine nova je eparhija dobila naziv Lepavinsko-severinska eparhija. U Lepavini je i sahranjen prvi lepavinsko-severinski episkop Simeon (Filipović), koji je umro u istražnom zatvoru u Koprivnici.

Polovinom XVIII. veka sagrađena je današnja manastirska crkva. Inicijator je bio raniji Manastir Lepavina „protopop horvački“ Nikola Popović, koji se kao paroh pisanički ovekovečio gradnjom velike i lepe crkve u Pisanici, a tada je već kao lepavinski arhimandrit Nikifor rukovodio gradnjom današnje crkve manastira Lepavine. Dovršenu crkvu osvetio je 25. marta 1753. kostajničko-zrinopoljski episkop Arsenije (Teofanović), koji je gotovo stalno boravio u Severinu. Crkva izvana ima osobine baroka, ali je u unutrašnjoj konstrukciji sačuvala mnogo elemenata starog srpsko-vizantijskog stila. Crkva je kasnije doterivana i ulepšavana.

Za istoriju manastira Lepavine neraskidivo je vezana čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Nastanak ove ikone datira s početka 16. veka i delo je nepoznatog autora. Ikoni se s razlogom pripisuju čudotvorne isceliteljske moći. Opširnije o čudima koja su se dogodila ispred čudotvorne ikone Majke Božje Lepavinske možete na ovim web-stranicama saznati pod naslovom „Čudesna iscelenja pred ikonom Majke Božje Lepavinske“.

Naročitu vrednost dobila je manastirska crkva 1775. godine, jer je tada u njoj umetnički ikonostas dovršio jedan od najboljih slikara ranog srpskog baroka, Jovan Cetirevic-Grabovan. Rad je uglavnom finansirao, pored ostalih priložnika, feldmarsallajtnan Mihail Mikasinović. U spomen na to, pod ikonom svetog Jovana bio je izvajan njegov grb sa natpisom: „Mihail Mikasinović g. feldm. lait.“. To je bio jedan od najuspelijih Grabovanovih ikonostasa.

Nažalost, on je uništen u vreme II. svetskog rata. Od njegovih ikona sačuvale su se samo tri, od kojih su dve jako ostećene. Ipak, one svedoče o visokom umetničkim kvalitetama tog ikonostasa. Ikona je ostalo i iz ranijih vremena, kao što su ikone svetog Simeona Nemanje, svetog Save i ikona Vavedenja Presvete Bogorodice, koje su izrađene u Lepavini 1647. godine.

Pored ikonografskih spomenika, naročitu vrednost u Lepavini predstavljaju stare rukopisne i štampane knjige. Među najstarije spadaju dva četverojevandjelja, iz XIII. i XIV. veka, od kojih je jedno srpsko-raške, a drugo makedonske redakcije, oba sa lepim inicijalima.

U Lepavini nisu samo čuvane donesene knjige, nego i pisane, prepisavane i ponavljane. Drukčije nije moglo ni biti kad je manastir morao zadovoljavati kulturne potrebe ovamošnjih Srba. Tu je bila škola ne samo za obrazovanje manastirskog podmlatka, nego i podmlatka svešteničkog uopšte, kao i onih mladića koji su stekavši ovde pismenost i osnovna zvanja odlazili u vojnu službu ili produžavali školovanje u Beču, Pozunu i drugde.

Sve je to visoko podiglo ugled manastira Lepavine, te je narod o velikim praznicima, a naročito o hramovskim slavama, dolazio u velikom broju, tu se Bogu molio i tako ispunjavao dušu svoju blagodaću Božjom, koja mu je davala snagu da istraje.

U toku vekova uloga manastira bila je velika. On je uvek delio tešku sudbinu svoga naroda, često stradajući sa njim. Najteži udarac primio je za vreme II. svetskog rata. Odmah posle okupacije bratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Jeromonah Joakim (Babić) je ubijen, a ostali su kaluđeri prognani u Srbiju. Dana 27. oktobra 1943. godine manastir je po nalogu Nemaca bombardovan. Tom prilikom su gotovo sasvim uništene manastirske zgrade, a crkva i konak teško ostećeni. Ikonostas i nameštaj u crkvi bio je sav uništen i spaljen, a u preostalom delu manastirskog konaka ostao je sačuvan deo manastirske biblioteke.

Dolaskom i zalaganjem Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Jovana (Pavlovića) na Eparhiju zagrebačko-ljubljansku 1977. godine, Mitropolit Jovan polako vraća svoj nekadašnji sjaj i značaj. Visokopreosvećeni, kojemu je ova svetinja posebno draga, ne žali ni truda ni vremena da u nju vrati istinski manastirski život. Veza sa manastirom Hilandarom ponovo je oživela 1984. godine dolaskom oca Gavrila (Vučkovića) – Hilandarca u manastir Lepavinu, što je još više umnožilo zauzimanje i trud Mitropolita Jovana.

Svetski savet crkava, Evangelski omladinski deo iz Virtenberga i vernici Evangelističke crkve iz Stutgarta na čelu sa sestrom Ursulom izrazili su želju da učestvuju u obnovi manastira, što im je Visokopreosvečeni i omogućio, ali rat koji je izbio 1991. godine sprečio ih je da svoju želju sprovedu do kraja, odgodivši njeno konačno ostvarenje za neka bolja vremena.

U manastiru Lepavini, zahvaljujući požrtvovnom radu igumana Arhim. o. Gavrila (Vučkovića), duhovni život je u usponu. Desetoročlano bratstvo zajedno sa igumanom izdaje svoj manastirski časopis „Put, Istina i Život“, kao dvomesečno izdanje, kojim nastoji da vrati veru u duše parohijana i svih onih koji traže istinski duhovni život.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s