Манастир Рукумија – поклоничко путовање

СВАКИ СВОЈИМ ПОСЛОМ

Отац Симеон и његов претходник игуман Сава, мати Атанасија и књижице са рецептима због којих су многи одлучили да посте, кнез Милош Обреновић и Мартирије Рукумијски, један од синајских монаха у Србији кнеза Лазара… неодвојиви су део садашњости и прошлости ове светиње

Написати причу о манастиру Рукумија и не поменути прошлост, рецимо кнеза Лазара од чијег доба датирају предања о настанку ове светиње или се детаљније не позабавити његовим обнављањем у време владавине кнеза Милоша, било би узалудно трошење папира. Баш као што би и детаљно помињање врло интересантне историје, без разговора са оцем Симеоном, садашњим игуманом Рукумије, био недовршен покушај да се манастир представи онима који га још нису посетили. А тек не подсетити на врхунске рецепте мати Атанасије, која их је годинама вредно записивала, сакупљала, „измишљала своје“ и издавала књижице и књиге па недавно завршила и „Здравље из Божје баште“…

Вероватно је најбоље поћи на пут, посетити Рукумију. До манастира воде два пута, од Пожаревца према Костолцу. Лети и све док не напада снег лако се стиже сваким од њих, што знају сви који ову светињу посећују. Зими је боље ићи оним заобилазним, што смо такође искусили, јер смо мати Атанасију најчешће виђали припремајући посни кувар за наше читаоце пред Божић и Ускрс, с обзиром да она врло радо рецепте дели са другима, а на трпезу износи оно што је од тих посних ђаконија спремила за братство. Паштета од ораха, пржено жито, па и ванилице без млека и јаја доказ су да се и током поста може лепо јести.

Крст на улазу у порту манастира

Ништа се не догађа случајно

Искрено говорећи у овом манастиру сваки верник се осети као драг гост, без обзира да ли разговара са мати Атанасијом о кувању и здравом животу, слуша благе и смирене речи игумана Симеона или је само мало свратио да у манастирској продавници купи неку књигу или ЦД и упали свећу у цркви. О звучним записима, попут непоновљивог гласа Дине Чолић, која чита „Молитве на језеру“ Светог владике Николаја или „Косовског завета цара Лазара“, који је говорио (сада нажалост покојни) Данило Лазовић – шта рећи? Сем да слушаоца остављају без речи.

Отац Симеон, старешина манастира Рукумија

Вратимо ли се причи о манастиру, отац Симеон ће одмах напоменути да ништа није (било) случајно. Ни да он симболично буде испред врата Рукумије и покуша да ухвати кваку у тренутку када је то исто чинила и једна од монахиња излазећи. А и да га те 1984. године као искушеника прими отац Сава (Огњановић).

– Долазио сам са два кофера. Један је био пун књига, други са мојим стварима – сећа се отац Симеон. -Дочекао ме је рекавши да је знао да ћу доћи и јасам му веровао јер су сви говорили да је предвиђао ствари које су се после десиле. Овде се заиста много позитивног догодило и догађа се. Оцу Сави су о чудотворним молитвама причали његови претходници, а много тога што се у међувремену збило забележила је монахиња Атанасија Рашић. Када смо почели да се бавимо издавачком делатношћу, објавили смо те приче у две књижице „Чуда Божија наших дана“.

Мати Атанасија – приредила много кувара и књига

Издања манастира Рукумија на Сајмуј књига

Остало је упамћено да је игуман Сава са пуно љубави за веру и вернике окупљао народ око ове светиње и истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве посвећене Светом Николи подигнут је циглом коју је он са тадашњим сестринством манастира и верницима правио – укупно сто хиљада комада. Уместо малтера коришћено је блато помешано са плевом, јер пара за грађевински материјал није било. Отац Сава је својом руком попунио и напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики посао. Када се упокојио 1991. сахрањен је на манастирском гробљу где му је подигнут скроман споменик и на њему уклесано: „Оче Саво, отишао си, више те никада нећемо видети, али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати, велики твоји пријатељи“.

Отац Сава Рукумијски

Књиге саме налазиле читаоце

Отац Симеон често каже да је све добро што је научио-научио од оца Саве. Његова реч је била силна, а готово свака молитва услишена. Увео је богослужбено правило у цркви и стари поредак у манастиру, који и данас важе. Сазнајемо да је сестринство у време игумана Саве сачињавале игуманија Ангелина, монахиња Марија и њена ћерка Параскева, потом Христина, Сара, Ана и Меланија. С њима су били и монаси Захарије и Игњатије. Радило се у башти, кувало за мајсторе и зидаре, мати Ангелина је плела џемпере који су продавани да би се обезбедио новац за грађевински материјал, а игуман је уз све друго правио воштане свеће на старински начин потапањем, што се до данас задржало у Рукумији.

Има чиме да се похвали и отац Симеон, откако је он постао игуман 1991. године урађена је између осталог и спољна припрата. Али о томе и другим делима, великој звонари на дрвеним стубовима са четири звона, од којих је највеће тешко више од 800 килограма и надалеко се чује, он радије ћути. Књиге о вери и моралу које манастир Рукумија издаје од Видовдана 1989. саме су крчиле пут до читалаца као велико богоугодно дело.

Звоно које штити од града

Испричао нам је како су снажне грађевинске машине постале немоћне у тренутку када је почело копање земље на једном делу по ободу. Све је заустављено и на крају се одустало од даље градње јер је по неким сазнањима ту пре доста векова било сеоско гробље и нису желели да нарушавају поредак предака. Удругом делу дворишта, иначе, осим гроба оца Саве налазе се и камена обележја која подсећају на монахе и монахиње које су у Рукумији живели.

Онако као за себе отац Симеон примећује: „Монашки живот је радосна туга у долини плача“, а онда нас подсећа „да човек који верује не треба да се боји смрти, јер душа која верује не умире са телом“. Верници који у Рукумију долазе често се враћају са необичним искуствима после боравка у манастиру и молитви над кивотом монаха из 14. века, који се у Рукумији преселио у вечност.

Манастирско гробље: овде почива и отац Сава

– Чуда су се догађала нарочито у време када су овде биле две светиње. Прва су свете мошти Мартирија Синаита. Он је био један од триста монаха са Синаја који су у средњем веку овамо стигли да ојачају веру у Христа. Његове мошти налазиле су се у кивоту у ниској припрати испод северног прозора у цркви. На кивоту се налазила друга светиња, рука Свете мученице Јелице. И мошти и рука су нестале. Остао је само кивот, али изнад тог кивота и данас се читају молитве за здравље и пород – објашњава отац Симеон.

Док разговарамо у дворишту, заклоњени виновом лозом, не видимо никога од рукумијског братства. Отац каже да су на својим послушањима, јер се сваког дана тачно зна шта би ко требало да заврши. Питамо колико монаха има у Рукумији.

– Довољно за свету литургију -узвраћа наш саговорник.

Ставка по ставка

После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију. Данашњу цркву, на истом месту, али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише: „Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати“. Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена Светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су документа о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: „Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца… За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије“. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитрију- Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је тако 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен је нов богато изрезбарен иконостас.

Живопис у храму урадио монах Наум Андрић

Рука нестала током рата

Манастир Рукумија је настао током 14. или почетком 15. века. Народна традиција га везује за страдање сестре Јелице које се по предању догодило у доба кнеза Лазара, када су је браћа Павле и Радул растргли везавши је коњима за репове због лажне оптужбе снахе Павловице, жене Павла Радића. Четири манастира у овом крају везана су за овај култ. Заова, Брадача, Сестрољин и Рукумија. Овај последњи подигнут је тамо где су јој пале руке, а једна се ту и чувала као велика светиња. Отац Сава причао је, а отац Симеон записао, да је запамтио руку сестре Јелице, јер је као дечак из суседног села Кленовик са родитељима пред Први светски рат на служби и љубио ту руку попут других. Била је по његовом казивању опточена сребром и смештена у дрвеном кивоту у цркви. Рука је нестала током тог рата, говорило се да су је однели бугарски војници и тако јој се изгубио сваки траг.

Манастир Рукумија данас

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s