Шта је то егзорцизам?

Гадарински поседнут човек је трчао по гробницама, ударао се о камен, изазивајући ужас својом нечовечанском силом. Али после тога како је легион демона изашао из њега, нашли су га одевеног и при здравој памети док је мирно седео поред Спаситељевих ногу. Да ли данас има много таквих људи, који поседнути демонском силом могу да кидају ланце Вероватно, нема. Међутим и поред свега поклоници аутобусима одлазе на “молитву код старца”. У чему је смисао истеривања демона? И када му треба прибегавати? Дописник “НС” је покушао да истражи то питање са свих страна, па се и сам упутио да присуствује том чину.

 

Нешто невидљиво и застрашујуће

Долазећи за молитвену помоћ, може се доспети на специфичну службу, која може да вас порази: крици, дрека, згрчена лица, грчеви на поду са пеном на устима. Свештеник такође може да се понаша необично: “Ставивши болесног на колена, отац му даје да пије свету воду са крста. Ако се демон притом јавља на неки начин, онда свештеник стаје ногама или седа на болесника, заклињући демона” (Из писма које је стигло у редакцију сајта “Православље и свет”). И нешто слично може да деси не у неком далеком манастиру, већ у самом центру Москве.

 

Наталија К., иконописац-рестауратор, нам је испричала, како је свративши у једну од цркава у престоници, да би са оцем настојатељем разговарала о неким питањима везаним за посао, и одстојавши службу, са чуђењем схватила да више не може да изађе на улицу јер су врата црква већ била затворена. На њене очи су двојица снажних олтарника узели под мишку жену која је до тада мирно стајала, довели је до амвона, и свештеник је почео да јој чита неке молитве. И тада је у цркви почело да се дешава нешто што је Наталија осетила први пут у животу: коса јој се дизала на глави од ужаса. Она се као и остали верници, у страху молила на коленима, не смејући чак ни да подигне очи и погледа тамо где је ударало и гнусним тананим гласом пиштало неко биће. У то, да глас који је долазио од жене, не може да припада човеку, није било никакве сумње. Наталија је рекла да је нису уплашиле конвулзије које је та жена имала, па чак ни садржај онога што је понављала. Плашило ју је очигледно присуство бескрајно злог бића које је апсолутни човеков непријатељ. Присуство, које доноси тугу и униније. Од свега што је видела Наталији је остао крајње тежак утисак, који је према њеним рецима нимало није укрепио у вери. И дан-данас не жели да се сећа тога. Поставља се логично питање – каква је то појава и како се треба односити према њој?

 

Опуномоћени и самозванци

Тема екзорцизма и заклињања је била актуелна и у апостолским временима. У “Делима светих апостола” (19:13-16) налазимо причу о томе, како су седам синова јеврејског првосвештеника Скеве, увидевши како апостол Павле изгони демоне, одлучили и сами да то пробају. “Заклињемо вас Исусом, Кога Павле проповеда”, – рекли су, а као одговор су чули: “Христа знам, и Павла такође, а ко сте ви?” И поседнути је насрнуо на њих, сурово их претукао, поцепао им одећу и сам разјурио сву седморицу по улици.

 

У односу према савременим чиновима изгоњења злих духова у Цркви нема јединственог мишљења. Свјатијејши Патријарх Алексеј ИИ је осуђивао учестулу праксу служења тих служби. Архимандрит Јован (Крестјанкин) је саветовао човеку који је поседнут злим духом, да се чешће причешћује и да одлази на Јелеосвећење: “Чин изгоњења злих духова је – чин, а Јелеосвећење је једна од седам Тајни Божијих. Чешће приступајте причешћу и Јелеосвећењу…И то ће вам бити помоћ – и супротставићете се злу” (Писма архимандрита Јована (Крестјанкина). 8. изд., доп: Свето-Успенски Псково-Печерски мушки манастир, 2008).

 

Доктор богословије, професор Мдаис Алексеј Иљич Осипов у својој књизи “Пут разума у трагању за истином” указује на следеће: у оцени случајева егзорцизма неопходно је пре свега руководити се мишљењем светих отаца, а они тврде, да таквим опасним делом могу да се баве изузетно свети људи, који не само да су победили страсти у себи, већ су и од Бога добили одговарајући дар. У посланици Климента Римског (И век) “О девствености” аскетама-егзорцистима се препоручује: “…посећивати поседнуте злим духовима и цитати им молитве. Заклињите их постом и молитвом, а не лепим речима, већ као мужеви, који су од Бога добили дар исцељивања”. Авва Питирион каже: “Ко жели да изгони зле духове, треба прво да се очисти од страсти: јер коју страст ко победи, тог демона може и да изгони”.

 

Притом, према речима светих отаца, зли духови могу да имитирају страх пред “старцима” који читају молитве за њихово истеривање, да их јавно називају светима, уводећи у обману и саме “старце” и простодушне вернике. Резултати демонске лажи су плачевни. Преп. Јован Касијан Римљанин због тога упозорава: “Зли духови чине чуда, како би човека учинили надменим, те да он почне да верује да поседује чудесан дар да би га навели на јос чудеснији пад. Они стварају сцену да горе и беже из тих тела, у којима су пребивали, тобоже због светости тих људи, чију нецистоту они знају”. Десио се већ велики број трагичних случајева са онима који су прошли ту фазу истеривања демона, – пише професор Осипов. – И можемо само дубоко да жалимо што се ништа озбиљно не ради по питању те псеудоцрквене делатности”.

 

Данас се у неким регионима спроводе такве делатности. Например, у Сумској епархији парохијским свештеницима је забрањено да служе чин изгоњења демона без благослова руководећег архијереја. Како су нам објаснили у епархијској управи, таква одлука је донета због тога што су се ти чинови изгоњења демона претворили у својеврстан туристички бизнис – оцрковљени предузимачи су почели да организују поклоничка путовања у манастире, у којима се практикује егзорцизам.

 

Служба као служба, ништа посебно

Постоји и потпуно супротна тацка гледишта. Њени приврженици не ступају у јавну полемику, већ просто сами раде егзорцизам, као например архимандрит Герман (Чесноков) у Свето-Тројицкој Сергејевој лаври. Он то ради по благослову патријарха Пимена и духовног сабора Лавре. Нисам успео да поразговарам са оцем Германом, већ сам морао да преузмем интервју који је отац дао за часопис “Труд” 2002. године. У њему он каже да не види ништа посебно у служењу егзорцизма: “Служба као служба, сваки свештеник, који је добио благослов епископа (али никако не мање од тога), има право да се тиме бави”.

 

Можда истина сваки верник треба с времена на време да се упути на такву духовно-хигијенску процедуру? Јер смо сви несавршени и страсти нам нису стране. А свака страст је – демонско својство. И тако сам и ја одлучио да “одем на егзорцизам”. Потрудио сам се да озбиљно – с вером, страхопоштовањем и надом на помоћ да приступим читању нада мном молитве за изгнање злих духова.

 

Нису одмах почели егзорцизам, већ је проповед трајала два и по сата. Био је то својеврсни кратки курс катехизације с објашњењем, Ко је Христос и како треба живети: “Волите једни друге, опраштајте, уступајте једни другима, трпите један другога, дајте милостињу један другоме, перите ноге једни другима, а себе увек укоравајте, укоравајте. Само тада ћете поћи истинским путем ка спасењу”.

 

Црква Јована Претече је потпуно пуна. Људи пажљиво слушају. Има међу њима и младих, добро одевених парова, а има и типичних старица. Шта их је довело овде? Људи који су стајали поред мене су се сложили да одговоре на неколико питања. Једна жена је дошла јер сматра да има урок, и довела је и ћерку са собом – “њој је такође корисно, од болести”; други је опет довезао жену да би је убедио да се венчају. “Треба знати своје корене, своју веру”, – објаснио ми је. “А да ли сте чешће на егзорицзму или на причешћу?” – упитао сам. “Чешће смо на егзорцизму”, – био је одговор. А његовог пријатеља сам упитао: “А да ли се спремате да нешто промените у свом животу после егзорцизма?” – “А шта да мењам? Ја се нормално односим према Православљу као према вероисповести”.

 

На крају је почео егзорцизам. Отац Герман је све помазивао светим уљем, кропио водицом, кадио и читао молитве из требника. Цео чин је био релативно миран, ако изузмемо неколико кричећих и ричућих гласова. После службе је отац Герман давао људима да целивају крст и у тренутку целивања лагано би босиљком додирнуо човека по лицу. “Тако, сви сте дошли? Не? А ти си дошла у панталонама?! У-у-у, грешница”, – кроз шалу се љутио отац Герман на жену у дзинсу и с осмехом би је потом покропио светом водицом. Служба је трајала око пола сата. Ако је судити по времену које јој је посвећено, она уступа по важности место проповеди која јој је претходила.

 

После службе нисам приметио никакве промене на себи, сем сто ме је мало заболела глава. Можда зато што нисам имао довољно вере…

 

Не прихватај, али и не осуђуј

Како у једној те истој Лаври могу да буду ауторитетни практикујући егзорцист, код кога на егзорцизам долази по 700 људи, и ауторитетни противник егзорцизма, чији напори покрећу читаве епархије на забрану егзорцизма? За објашњење смо се обратили ректору ПСТГУ протојереју Владимиру Воробјеву.

 

– Због чега је егзорцизам тако популаран?

– Од дубоке прошлости, од паганских времена, постојала је представа о томе, да општење са духовним светом зависи искључиво од “посвећености”, од познавања неких тајни, скривених од свих осталих. То је – прелест. Господ наш Исус Христос је утврдио учење о томе, да је за спасење неопходна истинска вера, сједињења с љубављу према Богу и ближњему. Благодат Светог Духа је могуће примити у себе само онда, када човек узме на себе подвиг покајања, очишћења свог срца од страсти, подвиг исповедања своје вере у истинитог Бога. А за магију није потребан никакав подвиг: да се новац за нека волшебна дејства – и то је све. И због тога су савремени људи пријемшивији магији, него да иду у Цркву. Чак и они, који су примили хришћанску веру, често у цркву доносе магијске представе о духовном животу. Таквим верницима нису важне хришћанске врлине, већ то преко ког рамена је упалио свећу, како се окренуо, како се поклонио итд. Трагање за посебним старцима, светињама или “егзорцизмом”, можда нема ничег преосуђујуцег у себи, али је лоше ако то замењује унутрашње духовно делање, ако је то форма – упрошћене вере, у којој је тежиште смештено негде ван, а не налази се унутар сопственог срца.

 

– Шта је то поседнутост?

– То је потпуна заробљеност човекове воље од стране нечастиве силе, при чему он уопште више не може да управља собом. Таква поседнутост често настаје на основу психичке болести. И зато психијатри-атеисти тврде да је поседнутост – просто психичка болест, где је потребно лецење лековима, а не истеривање злих духова. У древно време је постојала друга крајност. Тада се није знало шта је то психичка болест, те су све психичке болеснике и епилептичаре сматрали поседнутима. С тачке гледиста верујућег човека психички болесник је посебно погодан објекат за напад зле силе, јер обично не може да јој се супротстави. Али и међу душевним болесницима се могу срести веома смирени, благодатни људи.

 

– Како разликовати поседнутост од психичке болести?

– Поседнутост је често повезана са учињеним тешким грехом, а поред тога она може да се испољи у патолошком, несхватљивом стремљењу ка злу или поробљености злом. Она се такође испољава у неадекватној реакцији на светињу. Наравно, може се рећи, да се све уклапа у слику психичке болести. Али познати су случајеви, када човек није знао за присуство светиње, те је долазило до напада. То говори о томе, да заиста постоје не само психичке болести, већ и стања поседнутости.

 

– Шта је то егзорцизам?

– То је богослужбени чин, који се састоји од цитања псалама, канона, посебних молитви, Светог Писма. Сматра се да егзорцизам може позитивно да утиче на стање поседнутог човека. Такав поглед није нов. Например, у Великом требнику светог Петра Могиле, издатом у XВИИ веку, налази се чин од 12 заклињућих молитви. У савременим требницима такође постоји тај чин. У чину оглашења, које претходи крштењу, такође постоје такозвани егзорцизми, то јест, изгнање мрачне, зле силе. Свештеник каже: “Забрањујем теби свелукавом, и нечистом и скверном, и омраженом духу силом Исуса Христа, Који има сваку власт на небу и на земљи, који је рекао глувом и немом демону: изађи из човека…”

 

– По чему се ти егзорцизми разликују од магијских заклињања?

– Црква се никада није бавила никаквим врачањем. Иако за нас постоје свете речи, например име Божије, постоје свете молитве. Може се молити сопственим речима, а могу се изговарати молитве, које су написали древни светитељи. Када изговарамо своје молитве из свег срца, и молимо се са вером и љубављу, тиме се духовно супротстављамо злој сили. У молитви задобијамо благодатну Божију помоћ у борби са мрачним духовним светом. Управо учешће срца, насша вера и верност Богу, жеља да будемо с Богом, молитва за помоћ човеку који страда представљају садржај наших дејстава и наших речи, када изгонимо нечисту силу из оглашених или поседнутих.

 

Све православне тајне се савршавају по принципу, израженом Христовим речима “по вери вашој нека вам буде” (Мт. 9, 29). Чак иако смо одслужили тајну, у потпуности испунили чинодејство, изговорили све речи, увек остаје питање колико ће та тајна бити делотворна? Например, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, увек се молимо да нам Свето Причешће не буде на суд или на осуду због тога што се никада не осећамо достојнима или потпуно спремним за њега. Чак иако је оно правилно извршено, његова делотворност зависи пре свега од Божије воље и од стања човекове душе. Никаква тајна се не може служити насилно над човеком. Увек је потребно саучешће, синергизам.

 

С те тацке гледишта треба оценити то, сто се дешава при егзорцизму. Ако поседнут човек или психички болесниик хоће да га одведу на егзорцизам и да се тамо свештеник помоли над њим, онда молитва може да буде услишена. Ако он то не жели, има ли смисла вући га насилно на егзорцизам, да би се над њим нешто служило? Из житија светих, из опита цркве је познато да је било таквих случајева, али искључиво за људе који су били потпуно поседнути, то јест за људе који немају никакву слободу воље и сами већ ништа не могу да желе, као ни да се причесте нити исповеде. Тада људи који га окружују, видевши очајно стање таквог човека, одводе га чак и насилно код светог човека. У житију преподобног Сергеја се каже да су зли духови већ на путу к њему напуштали поседнуте. А у житију светог праведног оца Јована Кронштатског постоје сведочанства о великом броју случајева, када су код оца Јована доводили поседнутог, кога су једва могли да задрже неколико здравих мушкараца. Отац Јован би му излазио у сусрет са речима: “Именом Господа Исуса Христа теби говорим, изађи из њега”. Дешавало се да је поседнути чак чупао косу светитељу, али је он својом пламеном молитвом изгонио демона, и поседнути би био исцељен. То су описали многи сведоци. Шта су то неке волшебне речи? Наравно да не. Такву од Господа обећану власт над злим духовима имају свети људи.

 

У шта се узадмо – на неки чин или на то, да извршилац тог чина има неку посебну власт над нечистом силом, неки духовни дар? У другом случају чин није ни потребан. Преподобни Сергеј и отац Јован Кронстатски су изгонили демоне без икаквих чинова. Ако је ствар у чину, онда се поставља питање магије.

 

–  А ако човек који није свет покуша да служи егзорцизам?

– Он ризикује да упадне у стање седам синова јудејског првосвештеника Скеве, описано у “Делима”. Шта може да ради обичан свештеник? Он може са смирењем да се помоли за болесника или поседнутог, а никако да себе сматра егзорцистом. Свештеник може и треба да се моли за све болесне. Али треба да схватимо да је наша молитва слаба. Ми можемо да принесемо своју веру, љубав, смирење, да се кајемо и молимо Господа за помоћ. Ако се свештеник тако буде молио, он тада може да чита било које молитве из требника. И безусловно је увек добро отићи код таквог доброг и смиреног свештеника. Ако он пак умисли да може да изгони демоне, и да има власт над њима, онда је то вероватно пут опасне прелести. У свим тим таквим префињеним сутуацијама није тешко разабрати ствари, и боље је не судити брзо.

 

– Да ли свештеник треба да узме посебан благослов за то?

– Увек је корисно тражити благослов за тешко дело. Али не може се рећи да је он обавезан. Свештеник добија од епископа дар служења тајни. У време крштења, например, свештеник и оглашава, и заклиње, и изгони демоне. Поред тога, свештенику се даје требник, и у њему се налази чин заклињања злих духова. Требник може да користи сваки свештеник без додатног благослова епископа.

 

– Како мирјани треба да се односе према егзорцизму?

– Та појава је одувек постојала. Није у нашој власти нити да је укинемо, нити ширимо. Саветовао бих да се не износе категорички судови. Сваки случај је индивидуалан. Навешћу вам један пример. Један веома познати старац је живео поред другог подвижника, који је био познат у целој Русији као егзорциста. И старац никога није слао код њега на егзорцизам, али никога није ни осуђивао нити је коме забрањивао. И ја бих се придржавао таквог става.

Извор: хттп://www.правмир.ру/

Преузето са сајта манастира Лепавина

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s