Како се треба Богу молити – Владика Николај Велимировић

владика

Многи то не знају. Многи о томе питају. А то треба знати: и сасвим је умесно о томе питати. Ствар је, међутим, проста, И ево, кроз две хиљаде година у Цркви Христовој јасно одређена. Свака молитва, најкраћа као најдужа, треба да садржи ово троје: благодарност Богу, молбу за помоћ у датом случају потребе, и похвалу Богу.

Словенске речи за овај тројаки садржај молитве много су изразитије од српских, и то: благодареније, прошеније, и славословије.
Прича о диву и орачу

Див неки живљаше у своме двору, препуном сваког земаљског миља и обиља. Нико у свету не могаше се мерити ни по здрављу, ни по снази, ни по богатству. Но, пресићен свега у свету, див осети празнину у срцу и бесмисленост свога живота, и тешка чамотиња обузе га свега.
Једног јутра реши се див да пође на далек пут, да би нашао какве год утехе или радости своме животу. Узјаха коња и у пратњи слугу својих крете на пут. Путујући тако дуго, див не нађе ништа што би душу његову разгалило и осветлило.
Беху већ уморни, и коњаници и коњи, када стигоше до једне њиве на којој се виђаше неки орач. Украј њиве узвишаваху се дебели храстови, са великим сенкама. Сјаше див, да одмори. И док се слуге занимаху око уморних коња, омаче се њему поглед на њиву и на орача на њиви. И виде необичан призор: један во у јарму стоји, други лежи, а орач на коленима у орању, са уздигнутим рукама непрестано вице: „Благодарим ти, Боже! Благодарим ти, Боже!“
Не могавши ништа разумети од онога што бива пред његовим очима, див се приближи сељаку и упита:
– На чему толико благодариш Богу, пријатељу?

Одговори му орач:

– Цркао ми је један во.
– Па зар на томе благодариш Богу? – упита див, и зачуђено и подругљиво.
– Да, на томе.
– Ништа те не разумем, рече даље див. Други би сваки кукао и викао, и жалио се на небо и на земљу, а ти благодариш. Објасни ми то, молим те? 
Уздахну орач, па рече:
– Ја сам човек грешан, зато ме је ово и снашло. Место мене Бог да казни смрћу за грехе моје, он ми је узео овог вола. Како, дакле, да му не будем благодаран? А осим тога има још нешто: прошлих година Бог ми је дао те сам имао неколико пари волова, и ја сам знао, да је то од Њега, и благодарио сам Њему. Сада је Његова света воља, па ми од овог последњег пара узме једног вола, па ја мислим, да ми је дужност, да Му будем благодаран кад узима онако исто као и кад даје. Слава Му и хвала!
Зачуди се див још већма па опет упита:
– Добро, но како мислиш сад орати на једном волу?
– То ће Бог уредити, одговори орач, и лице му се обасја лаким осмејком.
Див укори самога себе, што он у препуној кући сваког миља и обиља годинама није озарио своје лице таквим осмејком као овај бедни сељак, који је са једним волом стајао.у њиви, и то не без наде. Потом се див маши у џеп, извади неколико златника и пружи их сељаку.
– Ето ти, рече, па купи другог вола. Данас сам од тебе научио много.
Сељак прими новац, и радостан рече:
– Не рекох ли ти, господару, да ће Бог све урадити?
И опет сељак уздиже руке у вис, и захваљиваше Богу гласно “Благодарим ти, Боже! Благодарим ти, Боже!”
Див се поврати дома. Но, кад приспе у своје место, виде свој двор сав у пламену. И кад виде, он клече, диже руке у вис и рече: “Благодарим ти, Боже! Благодарим ти, Боже!”
Зачудише се његове слуге таквом понашању свога господара, но он им рече:
– Не чудите се ништа. Ја нисам знао благодарити Богу, кад ми је Бог давао, зато му сад двоструко благодарим, кад узима. Сад настаје за мене време труда и напора, а то једино, с вером у Бога, може и повратити смисао и радост животу моме. Не бојте се, све ће Бог уредити!
И див се преда сав труду око зидања новога двора. И дух му се подиже, душа му се разведри, а срце овесели. И привиче се див, из дана у дан, благодарити Богу за све.
Из ове приче јасна је поука, како треба бити вазда благодаран Богу, и како сваки човек, у сваком часу живота, има за шта благодарити Богу. Да не каже нико: “Снашла ме беда, зар за то да благодарим Богу?” Па, да, и за то исто онако као и кад те снађе од Бога оно што ти називаш добром, срећом, добитком, успехом. Па ако си, драги читаоче, и Србин по пореклу, ипак ти је дозвољено, као и Енглезу, као и Русу, као и твојим старим светосавским претцима, завирити у Свето Писмо, и прочитати тамо чудесну књигу, о Јову која је написана да буде вечита утеха свим страдалницима. Из те књиге научићеш се, како треба бити благодаран Богу, и кад даје и кад узима. Јер ћеш увидети, да и кад Бог узима, не узима из злобе, да би назлобио човеку, него да би помогао, да се човек кроз страдање окрепи духом и уздигне срцем к небу. Ако још више будеш читао Свето Писмо, доћи ћеш до тог савршенства, да ћеш свако своје страдање умети објаснити; а чим га будеш објаснио, страдање ће изгубити ону отровну жаоку, којом те оно боде докле год га сматраш случајним и бесмисленим. Кад воћар окопава око воћака, и залева их и гноји их, он жели добро воћкама. А кад их подсеца, креше и залама – зар им он у том случају мање жели добра?
Сети се, још да су стари Срби и сваку своју јуначку песму почињали благодарношћу Богу!
Мили Боже на свему ти хвала! Што је сасвим у духу хришћанском, јер и Апостол каже: “Да свему захваљујте” (Сол 5,1.

Прича о доброј и злој трешњи.

Човек неки имаше две трешње пред кућом својом. Једна беше зла, а друга добра. Кад год је он излазио из куће, обе трешње су викале к њему и просиле нешто од њега. Зла трешња сваки пут је просила несто друго: те окопај ме, те окреши ме, те напој ме, те одведи сувишну влагу од мене, те заклони ме од жаркога сунца, те дај ми више светлости! А добра трешња понављала је увек исту молбу: господару, помози ми да донесем добар род!
Домаћин је подједнако милостиво и брижљиво гледао обе своје трешње, и слушао њихове молбе. Чинио је по вољи и једној и другој, наиме: злој трешњи давао је све оно што је она захтевала, а доброј само оно што је он налазио за потребно са циљем да би њена молба на крају била задовољена, тј. да би јој род био што бољи и обилатији. 

И ста се после догодило? Зла трешња је знатно надебљала; стабло и гране сијале су јој се као уљем помазане, а лисће јој је било тамно зелено, широко и као шатор густо, док добра трешња није својом спољашношћу привлачила ничију пажњу. Кад је пак дошло време роду, зла трешња донесе редак и ситан род, који због густог лишћа никад не дозри, а добра трешња да врло обилат и укусан род. Застиди се зла трешња због тога што и она није могла донети такав род као њена добра сусетка, и стане роптати на домаћина, кривећи њега за то. Но, незадовољни домаћин љутито јој одговори: 

– Зар сам ја томе крив? Нисам ли ја целе ове године чинио све по твојим жељама? Да си и ти мислила само о роду као твоја сусетка, ја бих и тебе и припремио и оспособио да донесеш онакав исти род као и она. Но, ти си се правила разумнија од мене, који сам те посадио, па си ето зато и остала бесплодна. Покаја се зла трешња горко и обећа домаћину, да ће и она идуће године мислити само о роду и њега само за добар род молити, а остало све оставити његовој вољи и бризи. Што обећа, то и учини. И почне се понашати као и добра трешња. Идуће године обе су трешње донеле подједнако добар род, и радост њихова, као и домаћинова била је велика…
Из ове просте приче јасна је поука за све оне који се Богу моле. Бог је домаћин овог света, и људи су његов рукосад. Као и сваки домаћин, тако и Бог тражи од свог рукосада род. “Свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца”, говори се у Јеванђељу. Треба, дакле, бринути се, о роду пре свега и изнад свега. И треба се молити Домаћину Богу, “Господару Жетве” за добар род. Не треба од Бога просити мале ствари. Гле, нико не иде ни земаљском цару да проси од њега мале ствари, које може добити лако и другде. “Господ наш је Господ великодарни”, вели свети Јован Златоуст. Он вели, да деца његова просе у њега велике дарове, достојне царевића. А највећи дар што Бог може дати људима, јесте царство небесно, у коме сам Он царује. Зато Господ Христос и заповеда: “Иштите најпре царства Божјега”, а остало ће вам се све придодати. И још Он заповеда: “Не брините, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути. Зна Отац вас небесни, да вама треба све ово. И још вели: “Зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше”.
Шта треба, дакле, просити од Бога? Најпре оно што је најбоље, највеће и најтрајније. А то су духовна добра, која се сва именују једним именом – царство Божје. Када то прво просимо од Бога, Бог даје уз то и све остало сто нам је на потребу у овоме свету, но, наравно није забрањено просити од Бога и ово остало што нам је на потребу. Но, ово се може просити само уз оно што је главно. Сам Господ Христос нас учи да се молимо и за свакодневни хлеб: “Хлеб наш насушни дај нам данас!” Но ова молитва за хлеб у Оченашу не долази на прво место него тек после молбе за светост имена Божјег, за долазак царства Божјег, и за владавину воље Божје на земљи, као и на небу. Прво, дакле, духовна добра, па тек онда материјална. Сва материјална добра јесу од земље, и Бог их лако ствара и лако даје. Даје их по милостивности својој чак и онима који му се за њих не моле. Даје их животињама као и људима. Али духовна добра Он не даје без воље човекове, нити без искања. Најдрагоценија блага, (тј. духовна, као: радост, мир, доброту, милостивост, истрајност, љубав, наду, веру, мудрост, и др.) Бог може дати исто тако лако као што даје материјална добра, но – само онима који заволе та духовна добра и од Бога их заишту.

“Слава моја и песма је моја Господ” пише цар Давид. Кога ћемо ми славити? И коме певати? Ако ћемо славити моћ, Бог је најмоћнији; ако ли милост, Бог је најмилостивији; ако ли правду, Он је најправеднији; ако ли истину, Он је најистинитији; ако ли лепоту, Он је лепота бесмртна. Ако ли мудрост, Он је мудрост непогрешна; ако ли младост, Он је младост нестарећа; ако ли вредноћу, Он је вредноћа незастајкујућа; ако ли будноћу, Он је будноћа неуморна; ако ли Творца, Он је Творац наш; ако ли добротвора, Он је Добротвор наш; Свако добро што људи славе и опевају на земљи само је сенка неисцрпног и непролазног добра што је у Богу и од Бога. Ангели га свесно прослављају на небу дан и ноћ певајући: “Свети, Свети, Свети је Господ Саваот!” Сва створена природа несвесно га прославља, испуњавајући закон његов.
Из тога општег славопојног хора најмање би имао разлога човек да изостане. Нека га, дакле, и човек слави и хвали душом својом, свагда и на сваком месту, а нарочито онда када уздиже молитву своју Њему.
Црквене молитве увек се завршавају славословљем, као на пример: “Јер је Твоје царство, и сила, и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и навек. Амин”.
Или: “јер си ти Бог наш, и теби славу уздижемо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и навек. Амин”.
Или: “јер Теби припада свака част, и слава, и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и навек. Амин”.
Или: “Јер си ти човекољубац Бог, и теби уздижемо, итд”.
И тако, дакле, свака молитва, најдужа као и најкраћа, почиње са благодарносцу Богу, продужује се са искањем од Бога некога добра, а завршава се с прослављањем Бога. То јест: прво долази благодарење, па онда прошење и најзад славословије.
Но, уз ово је неопходно потребно држати и молитве прописане Јеванђељем и Црквом као: Оце наш, Свјати Боже, Богородице Дјево, и др. Цитати уз молитве и исповедање вере, тј. Вјерују. 

У сваком случају човек треба да стаје на молитву са великим страхопоштовањем, са непоколебљивом вером да стоји у присуству живога Бога, и са надом у милост Божју, која увек излази у сусрет молитвама правих и истинитих богомољаца.

Владика Николај Велимировић

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s