Хијерархија Православне Цркве


У Православној цркви постоје, још од апостола установљена, три чина (степена) свештенства, и то: епископски (владичански), свештенички и ђаконски. Сви остали су изведени из ова три основна степена.

Реч монах је грчког порекла и значи: сам, онај који води усамљени живот. Тим именом се називају људи који су се одрекли живота у свету, и дали свечани завет непорочног живота, послушности и сиромаштва. Монаси се не жене, односно монахиње се не удају. Живе у мушким или женским манастирима. Монаси добијају посебан благослов Цркве, без којег не би могли ступити у заједницу себи сличних подвижника (манастирско братство или сестринство).

У монаштву постоје три степена; први степен је расофорни монах, други су малосхимници и трећи великосхимници, што је највиши степен монаштва.

Из монашког реда се бирају епископи, дакле, нико ко није јеромонах не може да буде рукоположен за епископа.

Јеромонахом се назива свештеник монашког чина; то је за свештеника посвећени монах, односно свештеник-калуђер. Само они имају право да врше свете тајне.

Патријарх је највиши чин у црквеној хијерархији. Назив патријарх потиче од грчке речи патрија (патриа), што значи: породица, племе, и архон, онај који почиње, началствује, дакле, онај који је на челу рода, односно народа.

Митрополит је архијереј једне области чије се седиште налази у главном граду те области или покрајине. Митрополија је главни град области. Дакле, митрополит је епископ чије се седиште налази у некадашњој или садашњој престоници.

Архиепископ је главни епископ, старији епископ, мада су сви епископи једнаки и равноправни. Апостолским правилима се неким од епископа даје право врховног надзора над другима, ради помоћи у тешким ситуацијама. У 34. Правилу стоји: ,, Епископи свакога града треба да знају ко је први међу једнакима и да га признају као главу и да ништа што је изнад њихових овлашћења не раде без његове сагласности“.

Након установљења патријархата, назив архиепископ додељује се само патријарсима и митрополитима аутокефалних цркава.

Епископ или владика, од грчког епископос, надзиратељ, главни пастир стада словеснога своје епархије, стара се о устројству Цркве и старешина је не само вишем и нижем свештенству, него и свим верницима своје епархије.

Викарни епископ је епископ који помаже митрополиту или епископу у управљању епископијом, односно митрополијом.

Синђел је грчка реч која значи саобитатељ, онај који живи уз неког. То је монах који живи уз патријарха, као сарадник и као сведок његовог непорочног живота. Синђели су у старим временима имали веома велики значај, добијали су титулу протосинђела и били су кандидати са највише изгледа приликом избора новог патријарха.

Архимандрит, начелник манастира, има право носења напрсног крста. Код нас се чин архимандрита додељује најзаслужнијим игуманима.

Игуман је настојатељ манастира, онај који о свему брине и организује живот у манастиру. За чин нижи степен од архимандрита.

Јерођакон је ђакон монашког чина.

За монахе је заједнички и код нас уобичајен назив калуђер, што значи: уважени старац.

У женском монаштву највиши чин је игуманија. За изузетне подвиге и ревновање игуманији се додељује посебно признање, а то је ношење напрсног крста.

Свештенички чинови
Свештеници су људи који су се по завршетку богословије (која траје пет година) или богословског (теолошког) факултета одлучили за свештеничко звање. Но сам завршетак школовања не подразумева одмах и почетак обављања свештеничких дужности. Богослов треба најпре да се ожени, па тек онда, по благослову надлежног епископа, буде рукоположен за свештеника. Тада му се додељује парохија. То је одређени део града, село или неко подручје (тамо где су ретка насеља), у којем он води бригу о својим парохијанима.

Сви свештеници, односно јереји су међу собом једнаки, али се разликују по залагању и ревности према црквама и парохијама које се налазе под њиховим старањем. С тим у вези, надлежни епископ може свештенику да додели неки од следећих звања:

Јереј – чин који сваки свршени богослов на рукоположењу аутоматски добија (најниже звање);
Протонамесник;
Протојереј – право да на литургији носе надбедреник – духовни мач;
Протојереј ставрофор – право да преко мантије носи натпрсни крст око врата (највеће звање); додељује је само свештеницима са изузетним заслугама.
Овим се свештенику са вишим звањем не даје виши чин нити надређени положај у односу на друге свештенике, него му се указује поштовање и признање, а њега обавезује на још усрдније обављање својих пастирских дужности. У случајевима када заједно служе протојереј и јереј, онда протојереј има првенство.

Свештеник врши свете тајне, а то су: крштење, брак (венчање), исповед, причешће (евхаристија), јелеосвећење и миропомазање. Једина света тајна коју свештеник не може да обавља је св. тајна свештенства, односно, ниједан свештеник не може сам себе или некога другога да рукоположи. Свету тајну свештенства, рукоположења свештеника, може да врши само епископ. Дакле, епископ је тај који може да обавља свих седам светих тајни.

У свакодневном говору за свештеника се најчешће казе поп. Она потиче од исквареног изговора грчке речи папас, сто значи: отац.

Ђаконски чинови
У хијерархији Православне цркве постоје и црквенослужитељи (епископи, монаси и свештеници се једним именом називају свештенослужитељи), а то су ђакони, који немају право вршења светих тајни, него помажу свештенику у току тих обреда.

Архиђакони и протођакони су ,, старији међу браћом својом“.

Посебно место међу ђаконима заузимају ипођакони, то су ђакони који учествују у богослужењу уз епископа. На архијерејској служби држе скут епископове одежде, пружају умиваоницу код прања руку, додају свеће којима епископ благосиља народ и др.

Остали чинови
Канонарх је појац који започиње појање светих песама, а други му помажу у појању. Некада је улога канонарха била важна, док у новије време, нарочито у градским црквама, уместо појаца пева хор.

Параномар је вратар. Некада је његова улога била да не дозволи невернима или анатемисанима улазак у цркву. Данас врше службу појца и свећеносца.

За вршење посебних послова, веома битних за Цркву, постављају се одговорна и квалификована лица.

Екидик је особа која заступа хришћане и Цркву пред световним судом.

Иконом по препоруци епископа управља црквеним имањем, а посебно оним које се налази ван цркве, као сто су земљиште, зграде и сл.

Хартофилакс је секретар патријархов. Његов посао је да објављује патријархове наредбе и саопштења. Некада су хартофилакси ове акте потписивали и оверавали својим печатом.

Референдер или известитељ је особа која се бави односима између патријарха и владара, он је дакле посредник између патријарха и владара.

Појци су људи који певају у цркви тј. одговарају свештенику у току богослужења.

Чтеци су особе које помажу свештенику у олтару током богослужења.

monasticism

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s