Богу се моле – Служби исповедају (Удба у СПЦ)

Број сарадника у различитим професијама, од занатлија, преко свештеника до интелектуалаца и академика стално је растао. Доушници тајне комунистичке полиције су и данас врло активни у друштвеном животу Србије, па тако и у Српској православној цркви. Таблоид први пут објављује имена појединих свештених лица која су дала незаобилазан допринос “обавештајној заједници ” и објашњава како је та “заједница” њима остала вечно захвална.

Озна и Удба су, након успостављања комунистичког режима, загосподариле у свим слојевима друштва, па и у Српској православној цркви и другим традиционалним црквама и верским заједницама. Након убијања скоро 500 свештеника и монаха СПЦ, као и осуђивања неколико стотина свештеника на затворске казне у првим поратним годинама, комунистички режим је кренуо у организовање и мреже својих агената у мантији. У томе су им изузетно помагали идејама, инструкцијама и реализацијом негдашњи свештеници и поратни високи комунистички функционери Влада Зечевић и Милан Смиљанић.

Поп Влада Зечевић је био први поратни министар унутрашњих послова и човек који је потписао Закон о забрани повратка изгнаних Срба и Црногораца на Косово и Метохију.

У време његовог мандата на месту министра србијанске полиције организована је мрежа агената у мантији. Та мрежа је имала двоструки вид организовања – кроз комунистичку тајну полицију и њене структуре, али и кроз Удружење православних свештеника, као креацију тајне полиције. Удружење свештеника је заправо представљало средство притиска на епископат, али и институционални вид заштите свештеника који су пристали на сарадњу.

Други свештеник – Милан Смиљанић је био министар пољопривреде у време када је Српској православној цркви, другим традиционалним црквама и верским заједницама, али и народу, одузета непокретна имовина.

Комунистички режим је, пошто је загосподарио у свим слојевима друштва, кренуо у унутрашње подривање СПЦ. То подривање је вршено на различите начине: уценама и принудом епископа и свештеника; коришћењем моралних слабости појединих епископа, свештеника и црквених службеника за врбовање за рад у својству доушника тајне полиције у Цркви; озвучавањем зграде Патријаршије, одаја српског патријарха и владичанских дворова, олтара значајнијих храмова, службених аутомобила српског патријарха и епископа. Посебно су врбовани свештеници у крајевима који су били антикомунистички настројени. Комунистичка тајна полиција је о сваком свом доушнику, па и о онима из СПЦ, водила њихове доушничке досијее.

И логичко закључивање упућује да је један број владика и свештеника био у агентури Удбе. Јавности је познато да је, рецимо, недавно упокојени румунски патријарх Теоктист био сарадник Секуритатее – злогласне тајне комунистичке полиције Румуније. Патријарх Теоктист се извесно време након свргавања Чаушескуа повукао са патријарашког трона управо из тих разлога. Најсвежији је пример римокатоличког варшавског надбискупа који, и поред папског именовања, није могао да прими ту високу дужност пошто се дознало да је за време комунизма радио за тајну комунистичку полицију.

Поставља се питање: зашто се у СПЦ не показује довољно интересовања да се открије истина о њеном унутрашњем подривању од агената у мантији? Зашто Свети архијерејски Синод, а ни епископи по унутрашњости, до данас нису ништа урадили да се уклоне прислушни уређаји из зграде Патријаршије, владичанских дворова и значајнијих манастира и црквених домова? Ово је јос чудније ако знамо да данас постоје бројне службе, чак и приватне, које поседују детекторе за откривање постављених прислушних уређаја? Зашто Свети архијерејски Синод СПЦ од Телекома није тражио службену информацију о томе када су на телефонске линије Патријаршије постављани прислушни уређаји у тзв. Плавим собама које поседује свака телефонска централа? Зашто Свети архијрејски Синод СПЦ никада до сада није затражио да се отворе досијеи епископа и свештеника – тајних агената комунистичког режима? СПЦ, а ни њени водећи теолози се до данас нису изјаснили да ли је обављање шпијунске службе за комунистички режим грех и, ако јесте, какву духовну казну заслужују такви епископи, свештеници и монаси? Зашто, након објављивања имена и доушничких картона епископа и свештеника у Босни и Херцеговини, није покренут поступак за утврђивање истине о њиховој делатности на разбијању СПЦ?

Можда ће баш на примеру свештеника – доушника у Босни и Херцеговини ова питања бити још логичнија, а одговори јаснији…

Захваљујући рату у Босни и Херцеговини целокупна архива републичке Службе државне безбедности БиХ остала је у Сарајеву. Тако се и догодило да је извесни Иван Бешлић успео да се домогне досијеа оперативних веза и сарадника Службе државне безбедности Републичког секретаријата унутрашњих послова БиХ за период од 1970. До 1990. Године.

На преко 50. 000 страница материјала садржани су подаци о сарадницима Удбе и њиховом деловању. Међу њима су, по природи ствари, били припадници сва три народа у Босни и Херцеговини: Срби, Хрвати и муслимани. Ти документи су се нашли у четворотомној књизи под насловом ”Чувари Југославије – сурадници УДБЕ у Босни и Херцеговини” чији је приређивач уједно и издавач.

Упркос разним покушајима оспоравања, објективност Бешлићевих књига огледа се у много чему. Пре свега, без икаквих коментара је објавио факсимиле пронађених доушничких досијеа. Доушничке досијее је објавио без обзира на то ком народу су они припадали. Тако су у овим књигама најбројнији доушници били Хрвати. Стали су у два тома, док су доушници Срби и Бошњаци стали у по један том. И сам Бешлић је Хрват, сто није овде од значаја, али може бити оног часа кад неко крене да га оспорава.

Бешлић је дошао и до класификације сарадника Удбе. Интересантан је спектар занимања сарадника. Ту су занатлије, радници, техничари, студенти, асистенти, професори средњих школа, педагози, затворски чувари, суседи затвора, комшије, референти, радници на привременом раду у иностранству, професори универзитета, пензионери, радници, војници, ученици средњих школа, али и епископи, свештеници, монаси, па и једна монахиња СПЦ… Удбаје, наравно, исту ”кадровску структуру доушника” имала и у хрватском и муслиманском народу у Босни и Херцеговини.

Удба или СДБ БиХ су у периоду од 1970. До 1990. Године имале 334 сарадника који су по националности били Срби. Од 334 Србина – доушника Удбе у БиХ, њих 43 или 15 одсто од укупног броја доушника су били епископи, свештеници, монаси, ученици богословије и студенти Богословског факултета СПЦ.

Они су, као и доушници из осталих народа, били распоређени кроз девет оперативних центара СДБ у Босни, и то у Бањалуци, Бихаћу, Добоју, Горажду, Ливну, Мостару, Сарајеву, Тузли и Зеници.

Удба је за своје сараднике – доушнике врбовала и припаднике секти. Тако су се, на пример, међу доушницима нашли и један припадник секте јогиста – Ранко Јанковић из Бањалуке и један припадник секте Јеховиних сведока – Лука Николић, под шпијунским именом Роки.

Ко су, дакле, били доушници Удбе из редова СПЦ у Босни и Херцеговини?

Славко Гаковић, свештеник у Босанском Новом, са станом у ул. Моше Пијаде бр. 15 имао је доушнички надимак ”Јабланица”. На ”вези” га је држао оперативни радник Мирко Јешић. Он је у његовом досијеу записао да је у ранијим контактима изнео више интересантних података о активностима Српске академије наука и уметности на подручју Босанског Новог везаних за снимање стања о страдању српског становништва и објеката СПЦ за време бивше НДХ, о чему је писано у депеши од 25. Септембра 1985. Године. Шпијунирао је и свог надлежног епископа Јефрема.

Када су престале активности САНУ на том простору, предложено је да се свештеник Славко Гаковић ”Јабланица” брише из редова сарадника.

Занимљиво је да је свештеник Гаковић у тренутку када га је Удба заврбовала да шпијунира имао 70 година, а разлог због кога је пристао на сарадњу је, како се види из извештаја, његова симпатија према партизанском покрету који је за време рата помагао.

Монахиња Спасенија са световним именом Славојка Илић, рођена 1937. Године у Доњем Вакуфу, стално настањена у ул. Бориса Кидрича бр. 4 у Бањалуци, вођена је под доушничким именом ”Слава”. За Удбу је почела да ради 1982. Г. На оперативној вези ју је ”држао” Славко Малешевић који је у њеном картону записао да је Службу обавештавала о значајним безбедносним сазнањима и реализовала конкретне задатке које је добијала, а контакте са службом ни у једном моменту није провалила. Пошто се, према службеној оцени СДБ – а, показала као добар доушник Служба је намеравала да је још интензивније користи и усмерава на праћење и оперативно покривање конкретних случајева и појава.

”Оперативна веза” је од 1982. Г. Био и Зоран Иванић, тадашњи ученик богословије из Горњег Бранешца код Челинца. И њега је, иако је тада имао само 19 година, држао на ”вези” службеник СДБ – а из Бањалуке Славко Малешевић.

Са Иванићем је остварен контакт с циљем да се оцени могућност оперативног комбиновања и стварања упоришта СДБ – а у редовима подмлатка СПЦ. Током девет контаката са службеницима СДБ – а, Иванић је сваком приликом указивао на безбедоносно интересантна сазнања. Показао је, како се наводи, завидан ниво спремности и искрености, а службеници СДБ – а нису дошли до сазнања да је било где провалио контакте са Службом.

Врбован је и Вељко Стојановић из Влатковића код Скендер Вакуфа. Почео је да сарађује још као ученик богословије са конспиративним именом ”Влатко”. На ”вези” га је држао Славко Малешевић из СДБ – а Бањалуке, а сарадњу су почели 1984. Г. У случају ”расветљавања непријатељске делатности Невена Поповића, богослова СПЦ из његове генерације. Он је том приликом указао на више безбедносно интересантних сазнања и исказао спремност за нове контакте”.

Симо Љубоја, свештеник СПЦ из Врлике, ангажован је као сналажљив, конспиративан и поуздан информатор СДБ – а на основу ”патриотизма”. Конспиративно име му је било ”Динара”, а као свештеник је обрађивао, како је записано, ”непријатељску делатност СПЦ”. Ангажован је 1969. Године, а на ”вези” га је држао Маринко Јарић, радник СДБ – а.

Свештеник Василије Цвијановић под шпијунским именом ”Куле”, родом из Церовице код Добоја, а на служби у САД, ”ангажован је 29. Децембра 1983. На патриотској основи као сарадник информатор на праћењу непријатељске делатности српских националиста и клеронационалиста СПЦ на подручју сектора СДБ – а Добој….

Док је коришћен на праћењу непријатељске делатности унутрашњег непријатеља ”Куле” је достављао податке на основу којих је написано 23 редовне информације и 27 оперативних депеша”.

У три наврата му је давано покретно име ОТС ”Уран”, а за рад као извор СДБ – а је новчано награђиван. За период од кад се налази у САД (од 1986. До 1990) јавио се писмом три пута, а на основу података које доставио написане су две оперативне депеше. Када је кренуо у парохију у САД, добио је задатак да прати ”непријатељски рад Миладина Гарића, Глигора Божића и Ратка Ђекића. На ”вези” га је држао Миланко Алаџић, радник СДБ – а Добој. Касније је одустао од контаката са службеницима тајне полиције.

У периоду од 1986. До 1990. Г. За тајну полицију је радио и свештеник Славко Касиповић, парох у Лијешћу код Босанског Брода. Шпијунско име му је било ”Јозеф”. Пратио је и у тајну полицију дојављивао о деловању српских националиста. Занимљиво је да је њему СДБ отказао сарадњу због тога што је над лицима према којима је сарадник Јозеф усмераван брисан оперативни третман.

Данашњи протојереј – ставрофор Милан Пајкановић, парох у Обудовцу, врбован је за СДБ 1980. Године. Шпијунски надимак му је био ”Миха”, а дужност му је била да прати своје колеге свештенике који су третирани као ”екстремни део клера из СПЦ на подручју Зворничко – тузланске епархије”, али и националне људе из шамачке општине. ”Веза са сарадником је одржавана путем телефона, личним контактима и писаним путем”. Није коришћен у значајнијим акцијама СДБ – а, али је са њим разрађен систем одржавања везе путем ”јавке” и ”тајника”. Упозорен је на обавезу чувања тајне о сарадњи са СДБ – ом.

И калуђер из Манастира Озрена Цвијан Параклис са шпијунским надимком ”Едо” радио је за тајну комунистичку полицију.

Свештеник Предраг Поповић, рођен 1939. Г. У Мајевцу код Добоја, на основу ”патриотизма и добровољности” радио је за СДБ под шпијунским надимком ”Исидор”. Служио је као парох у Осјечанима, а дужност му је била да прати ”екстремни део клера СПЦ и Теша Спасојевића и Сава Кнежевића”. Имао је статус и квалификацију поузданог информатора, а на ”вези” га је држао Андрија Ђукић, службеник СДБ – а Добој.

Свештеник Ратко Врачевић из Дервенте је заврбован за рад 1982. Г. Под шпијунским надимком ”Немања”. Наводно је непријатељски иступао на сахрани у Бољанићу па, пошто је то признао, пристао је да сарађује уз нагодбу да се против њега не покреће прекршајни поступак, већ да се са истим наставе контакти у циљу стварања упоришта СДБ – а. И он је шпријунирао свога епископа и своје колеге свештенике.

Свештеник Добрислав Поповић из Штрбаца код Рудог радио је за Удбу од 1948. Године. У току рата је био у четницима и осуђен на шест година робије. Шпијунски надимак му је био ”Прибој”. Имао је задатак да прати и шпијунира свештенике Славка Поповића из Рудог и Васа Старовлаха из Вишеграда.

И херцеговачки свештеници су били врбовани за рад у тајној комунистичкој полицији. Радомир Брењо, свештеник из Невесиња, са оперативним именом ”Зенон”, од 1976. Г. Је имао задатак да прати и шпијунира свога епископа, али и свештенике Алексу Зупца и Слободана Биберџића.

Његов рођак свештеник Велимир Брењо, парох у Требињу, био је препознат од СДБ – а под шпијунским надимком ”Озрен”. Заврбован је још 1964. Г. И имао је статус поузданог сарадника. На вези га је држао Спасо Дурсун, службеник СДБ – а из Требиња. Свештеник Велимир Брењо и данас служи у Захумско – херцеговачкој епархији.

Агент УДБЕ је био и други требињски свештеник Арсеније Ћоровић. Шпијунски рад је започео 1982. Г. На добровољној основи и под псеудонимом ”Огњен”. Интересантно је да је један требињски свештеник имао шпијунски псеудоним ”Озрен”, а други ”Огњен” при чему је ”Огњен”, како се види из службеног документа СДБ – а, имао задатак да шпијунура свога епископа и свога колегу ”Озрена”, који је, такође, био шпијун, али под провером. Шпијунска служба му је престала 1. Октобра 1990. Године на предлог Спаса Ратковића, службеника СДБ – а Требиње.

И Богољуб Чанић, од Удбе звани доушник ”Прокопије”, заврбован је 1987. Године као парох у Стоцу. Шпијунирао је свога епископа и свештенике Алексу Зупца и Рада Говедарицу, али и вернике Јова Пухала, Слободана Курилића и друге. Миро Прело и Драгутин Жарковић, оперативци СДБ – а, записали су да су податке које им је свештеник Чанић уступао проверавали преко других извора и да су се исти показали тачним. ”Чанић је у свим контактима испољио озбиљност у извршавању постигнутих договора и у више наврата је самоиницијативно изражавао спремност да ће нас у границама својих могућности и у будуће, прије свега из патриотских побуда, извештавати о свим безбедносно – интересантним сазнањима до којих буде дошао. Поред тога, испољио је и потребни степен смисла за конспиративност приликом одржавања контаката на чему је, иначе, посебно инсистирао”.

Свештеник Чанић је на основу оваквих карактеристика 23. Маја 1986. Г. Добио статус сарадника СДБ – а под псеудонимом ”Прокопије”. Свештеник Чанић је и данас свештеник у Бањалучкој епархији.

Служба државне безбедности је 1978. Г. Заврбовала и свештеника Ивана Гргура, пароха у Автовцу код Гацка у Захумско – херцеговачкој епархији. Шпијунски псеудоним му је био ”Тихи”. Оцењен је као искрен и констатовано да потиче из породице која је у рату припадала четницима. Имао је задатак да шпијунира свога колегу свештеника Благоту Васиљевића, а на ”вези” га је држао Спасо Ратковић, службеник СДБ – а.

И свештеник Костадин Шиповац, парох у Кифином Селу код Невесиња, био је сарадник Удбе. Ангажован је 1982. Г. На предлог Јова Чокорила, службеника СДБ – а. Добио је конспиративно име ”Митар”, а задатак му је био да прати свога епископа и колеге свештенике Алексу Зупца, Богдана Шешлију, али и вернике.

Познати лидер прокомунистичког Удружења свештеника Крстан Бијељац радио је за СДБ под шпијунским називом ”Фауст”. Имао је статус и квалификацију поузданог информатора, а на ”вези” га је држао Момир Вуковић, службеник СДБ – а Сарајево.

Невероватно је, али истинито је да је и познати свештеник са грбавичког ратишта Војислав Чаркић, звани ”поп Жућо”, био агент тајне полиције под шпијунским псеудонимом ”Пиколо”. Заврбован је 1982. Г. И од тада је давао ”врло квалитетна запажања о појединим свештеницима са подручја Дабро – босанске епархије који представљају интерес СДБ, те неким актуелним тенденцијама у СПЦ.

”Кроз досадашњи рад, Чаркић нам је дао одређена запажања за групу свештеника ”Јустиноваца” – ”Зилота” из Београда (Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић) са којима је у “пријатељским односима”. Цинкарио је и свога епископа, али и колеге свештенике Драгомира Убипариповића, Васу Рајака, Момира Вуковића, Неђу Јањића и друге. Удбу је редовно информисао о садржају и темама братских састанака свештеника, као и дискусијама свештеника.

Свештеник Цвијан Голубовић, парох у Нишићима, ангажован је за Удбу 1982. Године под шпијунским псеудонимом ”Бор”. Цинкарио је свога епископа и колеге свештенике Станка Боснића, Драгомира Убипариповића, Недељка Поповића (убијен од муслиманских терориста 1992. Г. У Трнову и сахрањен поред цркве). О њима и општим кретањима у СПЦ сачинио је четрнаест писмена и доставио их је Удби. На предлог Мирка Суботића, службеника СДБ – а Сарајево, унапређен је из статуса оперативне везе у статус сарадника.

Парох соколачки Милорад Љубинац је својим служењем Удби запањио чак и њихове службенике. Он је у Удби цинкарио људске исповести?! Шпијунски псеудоним му је био ”Рашка”, а заврбован је 1985. Године. Удбу је информисао о српском национализму са пет редовних информација и шест оперативних депеша. У предлогу Мирка Суботића, службеника СДБ – а, да се Љубинац унапреди у статус сарадника СДБ – а записано је да ”о његовој спремности за сарадњу довољно говори податак да је он прекршио свештенички завет о исповести и упознао нас са подацима које му је приликом тог чина презентирао свештеник Васо Рајак”.

Своје колеге је шпијунирао и свештеник Периша Вранић из Сарајева. Под шпијунским псеудонимом ”Балтазар” је заврбован 1973. Г. И то на добровољној основи. Оцењен је као поуздан, а на ”вези” га је држао Борис Танкосић, службеник СДБ – а Сарајево.

И рођени брат данашњег Епископа врањског Пахомија, свештеник Стеван Гачић, заврбован је за УДБУ 1978. Године. На ”вези” га је, под шпијунским псеудонимом ”Константин”, држао Борислав Толпа, службеник СДБ – а. Интересантно је да је син свештеника Стевана Гачића – Вељко, данас свештеник код Епископа средњоевропског Константина.

Ванредни ученик богословије Ратко Гатаревић из Брезика код Брчког је 1987. Г. Заврбован за УДБУ под шпијунским псеудонимом ”Данило”.

Свештеник Слободан Јовић из Славонског Кобаша има свој доушнички досије. Шпијунски псеудоним му је био ”Олимп”, али је 1982. Г. Констатовано да не жели да ради и да избегава сарадњу.

И свештеник Митар Крсмановић, парох у Факовићима код Братунца, имао је статус сарадника. Шпијунски надимак му је био ”Дечани”.

Свештеник Драгомир Лазаревић, парох у Мачковцу код Лопара, имао је два шпијунска надимка. Први му је био ”Владан”, а од 1987. Г. ”Кармен”. И он је шпијунирао своје колеге свештенике и вернике.

Данашњи парох СПЦ у Њујорку свештеник Ђокан Мајсторовић је под шпијунским псеудонимом ”Јован” заврбован за УДБУ током одслужења војног рока. Након завршетка војног рока предат је на везу оперативном раднику СДБ – а у Тузли.

Свештеник Недељко Митровић са шпијунским надимком ”Живорад” је отпуштен са списка сарадника 1987. Г. Пошто се, како је наведено, бавио недозвољеном трговином, куповином и препродајом девиза, шверцом аутомобила по ком основу је и кажњен од Општинског суда у Тузли.

Данашњи главни секретар Светог архијерејског синода СПЦ протојереј – ставрофор Саво Јовић, који је својевремено осуђен на вишегодишњу робију без икаквог разлога, шпијуниран је од свештеника Миливоја Ненића. Ненићев шпијунски псеудоним је био ”Подгора”.

На основу компромитујућег материјала је заврбован и свештеник Ратко Поповић, парох у Завидовићима. За тајну комунистичку полицију је радио од 1947, а шпијунски псеудоним му је био ”Светислав”. Оцењен је као конспиративан и обазрив информатор, а на ”вези” га је држао Ранко Убипариповић, службеник СДБ – а из Зенице.

И доњовакуфски свештеник Војин Трнинић је 1984. Г. Заврбован за СДБ под шпијунским псеудонимом ”Ђакон”. Оцењен је као комуникативан и поуздан информатор на добровољној основи, а на ”вези” га је држао Лазо Ждеро, службеник СДБ – а из Зенице.

Међу сарадницима тајне комунистичке полиције налазили су се и свештеници Веселко Љубојевић ”Сан” из Лакташа, Будимир Анђелић ”Трифко” из Трста, Миливоје Мандић ”Саво” из Рогатице, Перо Мађаревић ”Вања” из Јања, Радо Марковић ”Доситеј” из Загона, Борислав Петровић ”Загора” из Кртове и други.

И цивили су били задужени за праћење појединих свештеника. Тако је, на пример, Јово Видаковић, радник на привременом раду у Сиднеју у Аустралији, био задужен да прати свештеника Милорада Лончара. Конспиративно име му је било ”Станимир”. Бранко Говедарица је од 1984. Г. Шпијунирао свештеника Богдана Шешлију из Бијелог Поља код Мостара.

Удба и СДБ су своје сараднике имале и међу владикама.

Први епископ агент Удбе у Босни и Херцеговини је био Епископ бањалучки, потоњи сремски др Андреј (Фрушић).

Данашњи Епископ зворничко – тузлански Василије (Качавенда) је, према подацима из његовог доушничког картона, још 1960. Године заврбован за Удбу под шпијунским псеудонимом ”Павле”. Заврбован је на основу ”компромитујућег материјала”, а оцењен је као поуздан сарадник. Удба га је усмерила ”на проблем православног клера”.

Занимљиво је да су оперативни радници тајне комунистичке полиције који су били задужени за свештенике били Срби, а њихове старешине углавном муслимани и Хрвати. То је и разумљиво пошто су као сународници лакше могли да остваре контакте и добију жељене информације.

Већина од набројаних свештеника и данас је у активној служби у СПЦ на дужности парохијских свештеника, намесника и старешина цркава. Многи од њих су одликовани највишим црквеним одликовањем – правом ношења напрсног крста. Неминовно се поставља питање због чега црквене власти нису ништа предузеле да се свештеници који су шпијунирали своје колеге, вернике, па чак и детаље исповести преносили у полицију, удаље из активне свештеничке службе.

С друге стране, отвара се и питање одговорности Епископа зворничко – тузланског Василија (Качавенде) и његовог моралног права да свештенике – агенте позива на одговорност, ако је и он био у истој служби и то много дуже од њих.

Чудно или не, али правило је да су најбогатији свештеници у Босни и Херцеговини управо они који су за време комунизма шпијунирали своје колеге и вернике.

Питања која чекају на одговоре

Др Бранка Прпа, директор Архива Града Београда у коме је депонована документација Озне и УДБ – е, требало би да одговори овдашњој јавности: да ли се у примљеној архиви налазе и досијеи епископа, свештеника и монаха – агената тајне комунистичке полиције? Да ли је материјал архивски сређен? Колико су кутија примили? Када ће и на који начин бити доступан истраживачима?

Раде Булатовић, директор БИА, или особа из БИА задужена за контакт са медијима би могла да одговори: где се налазе досијеи свештеника – агената Службе? Ако су предати Архиву града Београда – зашто тамо, а не у Архив Србије пошто је служба републичког, а не градског значаја и надлежности? Који министар, или који руководилац службе је тако одлучио, и ко је спровео ту одлуку? Колико је кутија материјала и досијеа агената и праћених особа предато Архиву и за који период? Да ли и данас БИА међу својим сарадницима има и свештенике? Зашто, у циљу изграђивања бољих односа између СПЦ и државе, БИА није ништа предузела да се уклоне прислушни уређаји из Патријаршије и одаја српског патријарха који су постављени још у комунистичком режиму и који су коришћени за време режима Слободана Милошевића? Да ли се ти уређаји користе и данас?

Светко Ковач, начелник Војне безбедносне агенције би требало да каже где се налазе досијеи свештеника – агената војне службе безбедности? Када ће ти досијеи бити доступни јавности и истраживачима?

Душан Михајловић, бивши министар полиције, уколико некад изађе из својих “повленских магли”, требало би јавности да саопшти: како је и зашто за време његовог мандата извршена предаја архивске грађе ОЗНЕ и Удбе? Зашто као пријатељ Цркве није ништа учинио да се ти досијеи предају црквеним властима?

Горан Петровић и Зоран Мијатовић, бивши руководиоци СДБ, могли би да проговоре о предаји досијеа Архиву Града Београда: Зашто су досијеи предати Архиву града Београда, а не Архиву Србије? Ко је наредио да се архива преда Архиву града Београда? Колико је кутија архиве предато?

Епископ Жички Хризостом (Столић) , председник Великог Црквеног суда, морао би да зна и да казе: да ли је ангажман свештеника и монаха у тајним службама Брозовог и Милошевићевог режима грех? Какве казне прописују канони и црквена правила у тим случајевима? Да ли је СПЦ заинтересована да се отворе архиви Удбе и сазна ко је од свештеника или монаха радио за тајне службе? Да ли је, уколико се докаже да је неко радио за тајне полицијске службе комунистичког режима, пензионисање и уклањање са црквених дужности минимална казна у том случају? Шта уколико се дозна да је будући српски патријарх био сарадник неке од тајних комунистичких служби?

Епископ Зворничко – тузлански Василије (Качавенда) би овој јавности могао да приушти информацију: зашто против свештеника из његове епархије који су радили за УДБУ (и чији су досијеи објављени) није покренуо дисциплинске поступке?

Епископ Бањалучки Јефрем (Милутиновић) вероватно зна: зашто против свештеника из његове епархије који су радили за Удбу и чији су досијеи објављени није покренуо дисциплинске поступке?

Средоје Новић, бивши функционер СДБ – а и министар унутрашњих послова Републике Српске, лако ће препознати и одговорити: да ли су његови потписи на картонима сарадника СДБ – а док је он био функционер, а који су објављени у књизи ”Чувари Југославије”, аутентични? Шта мисли о свештеницима који су радили за СДБ док је он био у тој служби?

Др Вељко Ђурић, историчар, сигурно зна: колико у архиви Савезне комисије за верска питања у Архиву Југославије има компромитујућег материјала о владикама и свештеницима за време комунизма? Шта је режим посебно интересовало у СПЦ? Шта мисли колико је агената било из редова СПЦ?

Др Радмила Радић, историчар из Института за савремену историју, могла би да појасни: колико су поједини епископи и свештеници сарађивали са комунистичким режимом и њиховом тајном полицијом? Шта је режим посебно интересовало у СПЦ? Која су црквена питања била најинтересантнија за режим?

Свештеник Неђо Јањић из Келна у Немачкој могао би да се сети: зашто је осуђен као свештеник ”због непријатељске пропаганде”? Шта мисли о свештеницима који су сарађивали са Удбом? Да ли они данас треба да сносе одговорност и да се уклоне са активне свештеничке службе?

Протођакон Љубомир Ранковић, уредник ”Гласа Цркве” Шабачко – ваљевске епархије, треба да казе: колико је у Шабачко – ваљевској епархији било свештеника за које се претпостављало или знало да су агенти тајне комунистичке полиције? Да ли су такви још увек активни свештеници? Колико су ”Глас Цркве” као претеча антикомунистичке штампе осамдесетих година прошлог века, али и његови уредници, био под присмотром тајне полиције? Да ли су можда знали некога од свештеника који су у то време радили за тајну полицију? Шта мисли о свештеницима који су детаље исповести верника откуцавали у полицију? Да ли је то шпијунирање за тајну полицију грех против Цркве или врлина за државу? Да ли је неопходна лустрација у СПЦ? Шта ако се докаже да је неки епископ био агент тајне полиције? Да ли би, према црквеним правилима, иста духовна казна важила и за епископе и за свештенике?

Антоније Ђурић, књижевник и аутор ”Црвене куге”, тамновао је као младић са великим бројем људи “национално опредељених”, па и са свештеницима у казамату у Сремској Митровици одмах након завршетка Другог светског рата. Он сигурно зна да ли је било свештеника који су тајно радили за затворску управу? Како су их гледали остали затвореници? Зашто се о томе још увек ћути?

Коначно, зашто не упитати и римокатолике, рецимо надбискупа београдског Станислава Хочевара: какав је став Римокатоличке цркве о свештеним лицима која су за време комунизма радила за тајну комунистичку полицију?

Колико је било таквих бискупа и свештеника?

извор: Никола Влаховић, Таблоид

borba_za_veru_3_-005

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s