МАНАСТИРСКА ПРАВИЛА (за унутрашњи и спољашњи манастирски живот)

I  ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Чл. 1

Српски православни манастири су свештена места, са храмом и другим здањима, као обитељи мушких или женских лица која су удружена у једну духовну заједницу монашким заветима и посвећена молитви и раду.

Манастири су саставни део Српске православне цркве и служе одређеним духовним и добротворним сврхама. Они стоје под највишом влашћу Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који им прописује дисциплинска и друга правила. Непосредну власт над њима и њиховим братством има епархијски архијереј као врховни настојатељ и надзорник свих манастира у својој епархији (4 Кан. IV Вас. Сабора, чл. 208 Устава Српске православне цркве).

Чл. 2

Манастири могу бити мушки или женски, не мешовити, и сви су општежитељни. Њихову монашку заједницу, сачињавају:

1)    братство (великосхимни, малосхимни и расофорни монаси) и

2)    искушеници.

Чл. 3

Оснивање нових, спајање или укидање постојећих, као и претварање мушких манастира у женске и женских у мушке врши епархијски архијереј и о томе извештава Свети архијерејски синод.

Чл. 4

Метоси су одвојена манастирска имања са храмом, или без храма. Они су саставни део својих манастира и под њиховом су управом.

У споразуму с братством манастира, ту могу бити и поједине келије за монахе строжијег, усамљеничког живота. Такви монаси, по споразуму са братством манастира, могу се издржавати самостално, или на други начин.

  II О ИСКУШЕНИЦИМА

Чл. 5

Искушеницису лица која дођу у манастир са жељом да се посвете монашком животу и ту буду примљена. Они морају имати бар осамнаест година.

Изузетно могу бити примљена и млађа лица, али не испод 10 година (40 прав. VI Вас. Сабора.). Она имају права и дужност искушеника, но под тим називом водиће се кад напуне 18 година. Дотле се, по обичају из старине у нашем народу, називају ђаци.

Чл. 6

Ступајући у манастир, сваки искушеник подности настојатељу писмену молбу са прилозима о крштењу, школској спреми, здрављу, занимању и брачном стању, односно о пристанку свог брачног друга. Ако молилац има деце, управа манастира ће испитати има ли каквих обавеза према њима, има ли какве имовине или дугова.

Малолетни морају приложити и писмени пристанак родитеља, односно старатеља.

Такође ће тада сви искушеници поднети управи манастира потписану изјаву (ако ссу пунолетни, иначе ће потписати родитељи, односно старатељи), да у случају напуштања манастира (својевољно или по казни) неће полагати право на материјалну накнаду за рад који су вршили док су боравили у манастиру. Један примерак изјаве доставиће надлежном архијереју, а други чувати у архиви манастира.

Чл. 7

По речи Спаситељевој: “Који долази мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 27) у манастир може бити примљен свако, без обзира на свој дотадашњи живот, јер је живот монашки – живот кајања (43. прав.VI Вас. Сабора), само ако исправку исправку живота жели искрено и улаже стваран труд у правцу потпуне измене своје душе, постајања нове личности у којој не остаје ништа од старог човека овог света (Св. Макарије Вел.).

Онај ко буде примљен, одлучиће слободно да ли ће ту остати доживотно,или ће се вратити у свет. Ко се одлучи за прво, исповедиће подробо цео свој дотадашњи живот настојатељу, или духовнику, који ће му одредити начин и дужину покајања. Ко се одлучи за друго (или управа манастира закључи да није подобан за монаха), вратиће му се документа, дати његове ствари, и новац за пут, па упутити кући. Ако се доцније предомисли може на указани начин бити примљен у који манастир, али уз сагласност управе манастира где је раније био.

Чл. 8

Сваки искушеник се даје на духовно старање ком искусном монаху-старцу (2. прав. Прво-другог сабора).

За време искушеништва искушеника поучити како да се моли Богу, како да се влада у цркви, трпезарији, келији, привикавати га послушности и свим монашким врлинама, укључивши ту и разне послове корисне за манастир; указати му како на благодатну помоћ Божју, која монаха окружује огњеним буктињама и мноштвом анђела (Св. Антоније Вел.) и спрема венце награде, тако и опомену Св. Василија Великог: “Не замишљај да је монашки живот лак и спасава без борбе, па се унапред приправи за трпљење и тешкоће душевне и телесне, да не би, бацивши се у неочекивану борбу па немајући снаге да одолиш искушењима, вратио се у свет, на осуду душе и саблазана многих, дајући повода за закључак да је живот по Христу немогућ“. Обавезно му дати знање из Св. писма, опште историје цркве и историје Српске цркве, литургике, црквенословенског језика и црквеног појања с правилом.

Чл. 9

Кад се искушеник донекле поучио у послушности и показао духовни напредак, архијереј му може одобрити ношење подрасника, скуфије и бројаница, за одлазак на богослужење у недељне и празничне дане, али не пре напуњених шест месеци у искушеништву.

Иначе искушеници носе једноставно световно одело, по могућности загасите или црне боје, а искушенице повезују главу марамом.

Чл. 10

Искушеништво по правилу траје три године (5. прав. Прво-другог сабора).

Тај рок се може скратити у овим изузетним случајевима: 1) ако је искушеник већ раније, дуже времена био познат настојатељу (80. прав. Номоканона уз В. Требник), или завршио коју богословску школу; 2) нарочито ако је он још пре ступања у манастир био познат по строгости живота који се не разликује од монашког; и 3) у случају смртне опасности. У прва два случаја време искушеништва скраћује се на шест месеци, а у последњем сасвим (5. прав. Прво-другог сабора). Скраћивање искушеништва бива са благословом епархијског архијереја.

Без искушеништва нико не може примити ни расу ни монашки чин (19. прав. Вас. Вел. и 40 прав. VI Вас. Сабора). Настојатељ који би се огрешио о ово правило свргава се и ставља  ред потчињених (2. и 5. прав. Прво-другог сабора).

III О МОНАСИМА

Чл. 11

После осведоченог напретка у духовном животу, послушности и учењу, искушеник прима први степен монаштва, расофорство. Молбу за монашење подноси искушеник настојатељу (у сагласности са својим духовним старцем) који ју са предлогом доставља надлежном архијереју.

Пострижење у расу не може бити пре напуњене двадесет једне године живота, сем случаја предвиђеног у чл. 10 ал. 2 т. 3.

Пред пострижење искушеник ће се исповедити пред оним ко ће га монашити, а при пострижењу треба да је присутан старац, који је искушеника руководио, односно настојатељ.

Чл. 12

Расофорни монах носи подрасник, појас и расу, на глави камилавку (а монахиње још и апостолник. Монахиње сва три степена могу носити ван манастира само апостолник, без камилавке). Одело је уобичајене боје, а по материји и начину израде такво да задовољава потребу, избегавајући сујету и луксуз (Св. Василије Вел.); такође да није уочљиво и прљаво (Св. Јован Касијан). У руци носи бројанице (87. прав. Номоканона уз В. Требник). У келији и на раду треба да има подрасник и појас, а на глави камилавку или скуфију, а монахиње апостолник или мараму. Подрасника, по могућству, да има два-старији за сваки дан, и новији за одлазак недељом и празником у цркву.

Чл. 13

Према могућности, монаху се додељује посебна келија са постељом и најнужнијим намештајем. У случају потребе могу у једној келији бити смештена три (Св. Пахомије Велики) и више монаха. То исто важи и за искушенике.

За одело, обућу, лечење и друге потребе свију монаха и искушеника стара се, у границама могућности, њихов манастир.

Чл. 14

Расофорни монах, који се марљиво подвизава, после четрдесет година живота може примити малу схиму.

У изузетним случајевима, а свакако пре производства за игумана и архимандрита, надлежни архијереј даје благослов за постриг у малу схиму расофорних монаха и искушеника који нису навршили те године (126. прав. Картаг. Саб.).

Постриг монаха обавља надлежни архијереј, или по његовом благослову настојатељ манастира, а постриг монахиња само архијереј (6. прав. Картаг. саб.), или изузетно, по његовом одобрењу, старији свештеномонах.

Чл. 15

После напуњених педесет година живота, ако се дотле одликовао монашким подвизима, малосхимник може бити пострижен у велику схиму.

IV О ПУТЕВИМА СПАСЕЊА

Чл. 16

Монашки живот има један циљ: спасење душе. Стога све што води томе циљу треба испуњавати као заповести Божје, јер и заповести Божје немају у виду ништа друго до спасења оних који их држе (Св. Вас. Вел.).

Монашки путеви спасења су: завети послушности, девствености и сиромаштва. Они се остварују испуњавањем еванђелских врлина: молитве, поста, рада, смирености, кротости, трпљења, љубави и осталих.

Чл. 17

Завет послушности састоји се у одрицању своје воље. Монах се одриче на основу речи Спаситељевих: “Ако ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт. 12,24). Зато сваки искушеник и монах, кога било чина, увек има над собом власт којој се драговољно потчињава. Кад црква Христова, по речи св. Игњатија Богоносца, од почетка то захтева од сваког верног и свега свештенства, колико онда пре од сваког монаха, који треба да зна да смо изгнани из рај због непослушности, и да је Свеблаги Бог одлучио да поново задобијемо рај послушношћу и покоравањем. Стога се прави монах покорава са радошћу, знајући да тако сигурно стиче живот вечни (Св. Теодор Студит).

Чл. 18

Ни монах, ни искушеник не смеју никуди ићи ван манастира, нити шта радити без знања и благослова настојатеља или његовог заменика (Св. Пахомије Вел.). Кад је потребно да монахиња путује настојатељица ће јој за пратњу одредити коју старицу, или једну од старијих сестара (46. прав. VI Вас. саб.).

Без одобрења надлежног архијереја настојатељ ни по каквој потреби не може се бавити ван манастира више од три дана, а ван територије епархије ни краће време.

Чл. 19

Први плод послушности је смиреност, једна од најспасоноснијих врлина. Зато је монах не само без роптања послушан архијереју, настојатељу и осталој братији, него се не гневи, не препире, не истерује своје право. Трпељиво подноси увреде, укоре, исмевања, не враћајући зла за зло ни ружења за ружење (1. Пет 3,9), јер зна да га тим невољама сам Господ смирава видећи да он не смирава сам себе (Св. Антоније Вел.). Тако ће му свака тешкоћа бити вежба за стицање врлина. Св. Пахомије о томе каже: “Кад се деси да ти се на пример неко подсмева, уместо раздражења и љутње говори у себи: Ето ми се пружа прилика да заслужим награду! и тим речима напрежи се да угасиш осећање гнева који се подигао. Ако тако учиниш – заслужио си награду. Буде ли уз подсмех и нешто горе реци себи: Овде ми се пружа прилика за још већу награду, не треба да ју испустим него даје искористим како треба! Без сумње ко буде тако чинио у сваком случају који изазива гнев тај ће најзад гневљивост или другу ману сасвим победити“. Исто тако монах не осуђује никог, нити се опходи осионо са сабраћом и искушеницима, тј. јавно их не укорава, јер је то противно духу смирености.

Чл. 20

Једно је заповест, а друго савет. Заповест настојатеља, или другог ко за то има овлаштење, мора се испунити, савет се препушта доброј вољи (Св. Варсонуфије Вел.).

Мада ће настојатељ, и остали овлаштени да наређују, увек имати у виду наређење Анђела Св. Пахомију, те налагати трудове сразмерно моћи сваког, кад му се учини да заповеђено дело превазилази његове снаге (или да се оно може лакше и боље извршити на други начин него на онај на који је наређено) монах може, замоливши опроштај, мирно то старијем изнети. Ако га не саслушају, или остану при своме, он је обавезан без поговора наређење извршити (Св. Василије Вел.).

Чл. 21

Завет девствености састоји се у томе да се монах ослободи и самих пожудних помисли. Уопште овај завет садржи сваку уздржљивост: у храни, одмору, оделу, свима угађањима телесним, према речи Апостоловој: “Сваки који се бори од свега се уздржава“ (1. Кор.9,25).

Чл. 22

Смисао, циљ и мера уздржавања је ова: Нити ићи разнежавању, нити мучењу тела, него избегавати неумереност и у једном и у другом, да нас тело одебљавши не би узнемиравало, а оболевши не би лишило снаге за испуњење заповести. Јер је једнака штета души у оба случаја, и кад је тело непокорно, и од сувишка снаге бесни, и кад је од болести изнурено, раслабљено и немоћно (Св. Василије Вел.). Једном речи: Нити се задовољавати оним што је испод снаге, нити се пружати оном што је изнад снаге (Св. Василије Вел.).

Одржати меру на том уском но правом путу монах може, уз помоћ Божју, ослонивши се на две врлине: расуђивање и руководство старијих. Расуђивањем он мери своје жеље, речии дела, распознаје шта је од њих добро, а шта зло, па одустаје од оног што га удаљује од Бога (Св. Антоније Вел.). Знајући, пак, да његово расуђивање није ни довољно ни сигурно монах се не задовољава њим, но увек прибегава сигурнијем средству: руководству духовног оца и искуству старијих, по примеру светих и савету Св. писма: “Запитај оца свога и јавиће ти, старије своје и казаће ти“ (5 Мој. 32,7).

Чл. 23

По речи Господњој: “Ако хоћеш савршен да будеш иди продај што имаш и подај сиротињи“ (Мт. 19,21), сваки искушеник, ступајући у манастир мора предати управи манастира сав новац и покретне ствари, задржати може само оно што му се одобри. Ни монаси не могу имати ништа своје, него је, по примеру првих хришћана (Дап 4,32) све заједничко, манастирско (6. прав. Прво-другог саб.).

Чл. 24

Са имањем стеченим пре ступања у манастир, искушеник мора расположити пре пострижења у расу (6. прав. Прво-другог саб.). Иначе, ниједан сабрат ни искушеник не може без одобрења ни најмање поклоне примати ни давати (Св. Пахомије Вел.). Ако своје имање поклоне манастиру оно остаје манастирско и у случају да доцније изађу из тог манастира (19. прав. VII Вас. саб.).

Уколико монах после монашења стекне или наследи неку имовину, новац и сл. Предаће је у својину манастиру чијем братству припада, а задржати може што му се одобри. Исто тако кад монах умре, имовина која се код њега затече припада манастиру чији је сабрат био, што је он и тестаментом дужан да осигура.

Чл. 25

Пост је средство за побеђивање тела и његових пожуда, да не би завладале духом. Монаси су дужни постити (с изузетком тапавих седмица) сваку среду и петак, – по могућству и понедељак – ускршњи, петровски, успенски и божићни пост. Такође једнодневне постове: Крстовдан, Усековање и навечерје Богојављања.

Правило је да се у посне дане једанпут једе на дан, ван поста двапут. Али онима који раде теже послове допуштено је и уз пост да једу два (20. прав. Никифора Испов.), или три пута дневно. Но први дан Великог поста и Велики петак треба да се сви (изузев болесних и престарелих) уздрже од јела (Типик).

Чл. 26

За време постова, као и у току целе године монаси треба да се чешће достојно причешћују (Св. Пахомије, Св. Василије Вел., Св. Теодор Студит).

Чл. 27

Пошто је пост узда за здраво тело, да би га смирио, учинио немоћним за страсти, а сама болест изнурава тело, те замењује строгост поста (Св. Варсонуфије Вел.), болесни монаси и искушеници могу бити разрешени од строгог поста и у саму св. четрдесетницу, тј. да једу више пута на дан јело с уљем (10. прав. Св. Тимотеја Алекс.) и рибу.

Иначе, у болести, кад га она снађе, монах треба да покаже стрпљивост, са вером да није настало случајно, без знања и допуштења Божјег. У појединим случајевима, с одобрењем настојатеља, може потражити помоћ лекара и лекова, никако не заборављајући да је исцељење од Бога и да се Њему треба обраћати у сваком случају. Но није мала опасност да паднемо у лажну мисао као да за сваку болест треба лекарска помоћ. Често су болести казне за грехе и сналазе нас ради побуђивања на покајање. Речено је: Кога љуби Господ онога и кара… (Приче3,12) и: Зато с међу вама многи болесни… (1. Кор 11.30). Такви треба мирно, оставивши лекарску помоћ да трпе послату болест док не увиде своје грехе (Св. Василије Вел.). Тако, нити треба сасвим избегавати лекарску помоћ, нити полагати на њу сву наду. Но као што се користимо вештином земљорадње, а род молимо од Господа, или поверавамо крму крманошу, а Бога молимо да нас сачува од бродолома, тако позивајући лекара не одступајмо од наде у Бога (Св. Василије Вел.).

Чл. 28

Манастир је дом молитве, зато монаси треба да буду молитвеници; утолико пре што Апостол наређује свима хришћанима да се непрестано Богу моле (Рим 12,12). Стога монах, као кандило молитве вечито ужежено усред народа, користи сваку прилику да се моли Богу, било у келији, цркви, путовању итд.

Чл. 29

Сви монаси и искушеници обавезно ће свакодневно посећивати црквом прописана св. богослужења. Најмање пола часа пре јутарњег звона устају сабраћа да се спреме за цркву. Од богослужења могу изостати само они којима настојатељ дозволи ради болести, посла, или других разлога.

По правилу, на богослужењима се остаје од почетка до краја (89. прав. Номоканона уз Вел. Требник). Но да не би трпели редовни послови, може се дозволити да у установљено време излазе одређена братија на своја послушања: у кухињу, на економију итд. (Св. Василије Вел.).

Чл. 30

За време богослужења у цркви се стоји, а у одређеним моментима може се седети. При стајању не треба се нагињати с ноге на ногу, ни наслањати се на зид и др.; главу треба држати мало погнуту, руке спуштене, или скрштене на грудима (Св. Симеон Нови Богослов), а кад се мисли расеју сабирати их и везивати за садржај оног што се чита или пева.

Чл. 31

Свака неуредност, смех и сл. у цркви подлеже осуди (89. прав. Номоканона у Вел. Требнику). За време богослужења у храму није дозвољено никоме да говори, но будног духа да слуша речи молитава и песама, имајући на уму присуство у храму самога Господа. Ако пак буде нужно да се нешто каже – рећи кратко, гледајући на то дело не друкчије него са осуђивањем себе (Св. Варсонуфије Вел.).

Чл. 32

На богослужењу не треба појати сувише гласно, нити на световни начин (75. прав. VI Вас. саб.). Било читање, било певање мора се вршити мирно и са разумевањем, нити брзајући нити развлачећи, јер је прво од духа лености, друго од духа сластољубља (Св. Јован Лествичник).

Чл. 33

Келејно правило и исповедање помисли искушеник и млади монах држаће по наређењу и савету духовног оца, или настојатеља. При томе треба имати на уму, како Оци веле, да је боље држати мало правило, но марљиво, свакодневно, него велико а немарљиво, повремено. (Св. Теодор Студит) “У онај дан Бог ће нам судити не због псалама и молитава – вели Св. Исак Сирин – него зато што смо изостављањем тога (тј. молитвеног правила) дали приступ ђаволу“.

Чл. 34

Рад је заповест Божија (1.Мојс 2,17) коју је сам Спаситељ испуњавао као дрводеља до своје 30 године (Марко 6,3), а нерад је повод сваком греху. Прави монах не само да не једе туђи труд (Св. Евтимије Вел.), него ради да би се могли помагати потребити (Св. Василије Вел.). Зато се у манастиру свако има прихватити рада према својим моћима и способностима, не слушајући духа лености који наговара: Не изнуравај своје тело да не паднеш у болест и немоћ! (Св. Јован Леств.).

Чл. 35

Пошто и у обичном животу бива да кад напрегнутим умом нешто размишљамо не видимо и не чујемо ништа око себе, тако исто, ако божанска љубав буде јачала у нашој души, ми нећемо имати ни времена да мислимо на страсти (Св. Василије Вел.). Зато ће настојатељ, као и остали којима је поверено духовно руковођење (а и свако о себи), нарочито пазити да све снаге, духовне и телесне, сваког искушеника и монаха буду увек запослене добрим занимањем, како их ђаво не би запослио злим. Стога одмор од телесног труда нека никад не буде без духовног занимања: поуке, учења, читања, а при телесном раду, путовању, одласку у цркву, трпезарију и сл. нека се ум бави којом од мисли Св. писма, дела Св. Отаца и житија, уопште размишљањем о божанским стварима, богомислијем (Св. Пахомије Вел.).

Чл. 37

Треба настојати да се рад тако подести (нарочито кад прођу сезонски послови) да сваки сабрат и искушеник има макар два часа времена за читање, учење и др. своје потребе. Уопште, држати се средњег пута и не допуштати да због безмолвија, молитве и читања изостаје телесни труд, и обратно – због сталних телесних послова да ум сасвим изгуби способност созерцања Бога и сећања на Њега. Такво је правило побожности. (Св. Теодор Студит).

Чл. 38

            Сваки посао који је одређен монаху да ради, ма колико груб и низак у очима света, треба да га врши усрдно знајући да све што се ради Бога чини није од мале вредности, него је велико у духовном погледу, достојно неба и тамошње награде (Св. Василије Вел.).

Такође сваки рад или послушаније сви у манастиру треба да врше с великом пажњом и старањем да не би шта пропало због немарности, или се расипнички потрошило без потребе, с уверењем да је све манастирско – Божје и да ће за сваку и најмању штету дати одговор самом Господу (Св. Касијан Римљанин).

Чл. 39

Рад у кухињи, код стоке, на економији и то по могућству треба вршити по чредама, како ради промене, тако и да би се научио сваки посао.

Чл. 40

Што се тиче одмора – сна Св. Оци за њега одређују монаху половину ноћи, тј. шест часова (Св. Варсонуфије Вел.).

Знајући да сан и снови зависе од тога како се монах духовно бори на јави, предајући се сну монах ограђује себе крсним знаком и молитвом, и умирује своје мисли сећањем на доброчинства и промисао Божји. Кад се тако испуни добрим мислима, њему ће сан тела бити будност душе, затварање очију – истинско гледање Бога, а његово ћутање, будући испуњено осећањем добра, узнеће из своје душе и снаге срдачну славу Богу (Св. Антоније Вел.).

Чл. 41

Свакодневни живот монаха подобан је, дакле, лествици која води све више и више царству небеском, Богу. Сила која монаха побуђује на труд, да се по тој лествици стално пење, јесте пламена ревност за своје спасење и славу Божју. Слабљење и хлађење те ревности главни је узрок неуспеха и пада монаха (Св. Антоније Вел.). Нека зато сваки монах подгрева у себи то спасоносно усрђе даноноћним трудовима и подвизима попут Св. Арсенија питајући себе често: Зашто сам ја у овом светом месту? – Зар зато да овде као у пристаништу, где су толики налазили спасење, ја пропаднем? Зашто носим ову свештену одећу? – Зар зато да је срамотим? Знам ли да сам на овом свету само још данас, сутра ћу, можда, умрети и изаћи пред Праведног Судију?

V  О ДУЖНОСТИМА У МАНАСТИРУ

Чл. 42

Управу манастира води настојатељ са братством. Сви су они дужни живети по општим монашким прописима и вршити своје дужности по овој Уредби.

Настојатељ с братством врши ове дужности:

а) бди над целокупним духовним и материјалним добром манастира, старајући се да манастир заиста буде учионица заповести Божјих, како вели Св. Василије Вел., да се унапређује манастирска имовина и да се развију потребне могуће гране привреде и занатства;

б) доноси за посебне потребе манастира годишњи предрачун прихода и расхода и саставља завршни рачун и шаље их на преглед Епархијском управном одбору;

в) доноси одлуке о отуђењу и задужењу манастирске имовине и спроводи их Епархијском управном одбору на потврду;

г) доноси одлуке о отписивању потраживања која се не могу наплатити и о расходовању ствари, и спроводи их Епархијском управном одбору за потраживања до 100.000 динара и раходовање ствари по прописима које одреди Епархијски управни одбор, а преко тих сума Патријаршијском управном одбору преко Епархијског управног одбора на потврду;

д) доноси одлуке о вођењу и одустајању од парница и о условима поравнања и спроводи их на одобрење, и то Епархијском управном одбору до вредности  по прописима које одреди Епархијски управни одбор, а преко те суме Патријаршијском управном одбору, преко Епархијског управног одбора;

ђ) доноси одлуке о одузимању и давању у закуп манастирског имања и доставља их на одобрење, и то Епархијском управном одбору до вредности по прописима које одреди Епархијски управни одбор, а преко те суме Патријаршиском управном одбору преко Епархијског управног одбора.

Братске одлуке које зависе од одобрења виших власти извршне су тек после тог одобрења.

Настојатељ сазива братство на седницу по потреби. О седници братства води се записник како о предлозима тако и о закључцима. Записник води сабрат кога настојатељ одреди.

Чл.43

Настојатељ манастира је заступник, непосредна управа и надзорна власт свог манастира и братства, чувар црквених и манастирских правила и извршилац наређења надлежних власти (чл. 210 УСПЦ).

Настојатељ је привремени или стални. И једног и другог поставља и разрешава епархијски архијереј.

У манастиру у коме има више од четири сабрата, предлаже братство, под председништвом изасланика епархијског архијереја, два кандидата од којих архијереј именује привременог настојатеља. У манастирима где је мање од пет сабрата привременог настојатеља поставља надлежни архијереј. Ако је у братству манастира мање од три сабрата манастиром управља архијереј преко намесника.

За сталног настојатеља може бити постављен привремени који је беспрекорног монашког живота водио бар десет година управу истог манастира, умножио братство и манастир унапредио духовно и материјално. Стални настојатељ може се разрешити од управе, односно преместити, по пристанку, образложеној молби, осуди (привремено и у случају из чл 220 УСПЦ) и претварањем манастира у мушки, односно женски, при чему (сем првог случаја) губи сталност.

Чл. 44

При избору и постављању настојатеља гледати да то буде онај члан братства који је украшен врлинама, који ништа не претпоставља Богу, који је братољубив, зналац Св. писма и учења Св. Отаца, кадар руководити на путу Божјем; ко није сујетан, гневљив, самовољан, ко се не брине за много (Св. Василије Вел.); у коме је сједињено човекољубље са строгошћу, доброта са чврстином, одлучност са снисходљивошћу (Св. Теодор Студит), а не само ко је старији по годинама и постригу.

Чл. 45

Настојатељеве дужности су ове:

а) извршује наредбе надлежног архијереја;

б) води надзор над братством да у свему живи по монашким правилима и у духу својих завета предњачећи му у томе добрим примером својим, према наређењу апостола: “Сам се покажи као пример добрих дела“ (Титу 2,7). На тај начин, показујући својим животом јасан образац сваке заповести Господње, неће дати онима које руководи никаквог повода за мишљење да се заповести Господње не могу испунити, или да се оне смеју лако пренебрегнути (Св. Василије Вел.);

в) пази да се богослужење врши по црквеним прописима;

г) одређује сваком монаху послушање које ће стално или повремено вршити;

д) даје монасима и искушеницима благослов за излазак из манастира на одређено време;

ђ) прима искушенике, обавештавајући о томе архијереја и братство;

е) стара се о манастирској и црквеној ризници и библиотеци за коју може поставити нарочитог библиотекара;

з) подноси надлежном архијереју извештај о манастирском животу, нарочито о ванредним појавама;

и) води књигу са личним подацима братства и бележи манастирски летопис;

ј) води имовну управу манастира према утврђеним предрачунима;

к) заступа манастир пред властима;

л) у споразуму са намесником поставља и отпушта послугу; и

љ) надзире рад намесника, економа о др.

Чл. 46

У важнијим питањима манастирског живота, било духовне или материјалне природе, настојатељ ће, у духу љубави, саветовати се са старијом и искуснијом сабраћом (Св. Теодор Студит), па расудивши шта је боље по томе поступити, јер власт управљања коју настојатељ има никако не значи право на самовољу, него само строгу примену – према себи и братству – духа еванђелских, канонских и светоотачких прописа.

Чл. 47

Помоћници настојатеља у управи манастира су:

  1. Намесник. Он је непосредни заменик настојатеља. Посаветовавши се са сабраћом, настојатељ предлаже једног од њих за ту дужност надлежном архијереју на потврду и благослов.

Ако је братства више од четири, с благословом надлежног архијереја може настојатељ с братством изабрати два кандидата од којих ће архијереј именовати једног за намесника.

Намесник: а) води прописне рачунске и друге књиге, инвентаре и допуне њихове;

б) саставља  нацрте предрачуна;

г) крајем године подноси настојатељу и братству завршне документоване рачуне о издацима и приходима манастирским;

д) уводи свако примање и издавање у дневник благајне.

Настојатељ је наредбодавац, а намесник рачунополагач у манастиру и благајник (али се благајна може поверити и другом сабрату). Настојатељ не може руковати благајном.

  1. Духовник. Свештенослужитељ и исповедник, треба да је старији свештеномонах (23. прав. Никифора Исповедника). То нарочито важи за женске манастире где духовник не треба да је млађи од 50 година. Духовник у женским манастирима, сем у св. тајни исповести, не може насамо разговарати са сестрама, нити без знања и одобрења настојатељице ишта им наређивати (Св. Василије Вел.). Њега поставља и разрешава надлежни архијереј.
  2. Економ се стара: а) да се манастирска економија добро и на време ради и плодови благовремено сабирају;

б) стара се о снабдевању, залихама и огреву;

в) чува живи и мртви пољопривредни инвентар;

г) са настојатељем и намесником потписује новчана документа која се односе на економију.

Постављање на ову и остале, ниже поменуте дужности, као и непоменуте за које би се указала потреба, право је настојатеља.

  1. Еклисијарх стара се о свештеним одеждама, сасудима, прекривачима, просфорама, чистоћи храма  његовим осталим потребама. Са намесником сабира приход у храму и потписује уз настојатеља и намесника новчана документа која се односе на храм.

У св. олтар могу улазити да пале свеће и кандила, да га наместе, очисте и онде послуже свештенослужитеља, сем еклисијарха, само монаси и монахиње (15. прав. Св. Никифора Исповедника) који добију благослов архијереја.

  1. Канонарх руководи црквеним богослужењем, те мора добро познавати све прописе Типика, унапред проучити особености богослужбеног поретка за сваки празник и дан, и о њима обавестити појце и свештенослужитеље.
  2. Странопримац, чија је дужност дочекивање посетилаца манастира, треба да је озбиљан, старији сабрат, способан да објасни историјат манастира, особине стила и живописа. Само он посетиоце прима, послужује и с њима разговара.

Чл. 48

Од монаха ближих рођака, који су у истом манастиру, само један може имати настојатељску или неку другу дужност у управи манастира.

VI  О ТРПЕЗИ

Чл. 49

Сви чланови монашке заједнице, имају заједничку трпезу. Трпезарија је као друга црква. Пре и после јела чита се прописана молитва, а за време јела један од сабраће чита житије светитеља тога дана, или другу књигу коју настојатељ одреди. И кад се не чита, за време јела обавезно је ћутање.

При јелу монах не дозвољава да му сав ум буде заокупљен једењем, но са пажњом слуша што се чита, или побожно размишља. Такође не узима храну немирно, у великим залогајима, са лупом и сркањем, јер је Божји човек уредан у свему, и у томе како говори, и како гледа, и како једе, и како пије (Св. Теодор Студит).

Ван трпезе, и ван одређених оброка по правлу ништа се не једе ништа. Изузетак се чини болесним, престарелим и гостима којима се храна, с благословом настојатеља, може носити у келију према потреби. Иначе по келијама не може бити ништа од хране.

И за време путовања једе се, по могућству, само у време оброка.

После повечерја, или молитава “на сон грјадушчим“, не узима се никаква храна ни пиће, нити с ким разговара.

Чл. 50

Хришћанин једе не ради уживања, као роб стомака, него ка слуга Божји ради потребне снаге за свршавање послова које Христос заповеда (Св. Василије Вел.). Зато храна у манастиру треба да је таква да без много труда задовољава потребу (Св. Василије Вел.).

Како су људском организму потребни разни хранљиви састојци то је најбољи начин исхране од свију дозвољених јела јести по мало (Св. Нил Сорски), а никако једна јела избирати, а друга остављати. Само ако неко јело шкоди коме, или због болести, или по природи, не треба присиљавати да се једе.

Чл. 51

У манастиру, кад Типик дозвољава, кува се дневно једно или два јела. Мноштво јела рађа похоту. (Св. Макарије Алекс.).

Хлеба и јела треба да је на трпези толико да би свако узео колико му је потребно, не пресићавајући се никад; рибе, сира, јаја, колача, воћа и сл. мање, но свима једнако (Св. Пахомије Вел.).

Чл. 52

Како је по речи Апостоловој “добро не јести меса, и не пити вина“ (Рим 14, 21), монашка је храна по правилу без меса. О изузетку, дозволи једења меса искушеницима као и монасима у болести, по образложеној представци управе манастира, решава надлежни архијереј. Такође по изузетку, и као лек, може се монасима дозволити сасвим умерена употреба алкохолних пића. Искушеницима и младим монасима употреба алкохола је забрањена (Св. Пахомије Вел.).

Чл. 53

На дан Славе (Крсног имена) настојатеља, или кога од сабраће (ако је могуће служиће се св. литургија, слављеник је ослобођен редовних послова), поред обавезног колача и кољива, може и ручак за братство да буде са додатком једног јела и колача. Такав додатак може да буде и недељом, на заповедне празнике и Храмовну славу. Но монах никад да не испушта из вида опомену Св. Јована Лествичника: “Слуга стомака смишља којим јелом да прослави празник, а слуга Божји мисли каквим врлинама да се обогати“.

Никад и никоме не могу се у манастиру приређивати гозбе, ни по врсти и броју јела, ни по начину сервирања. Хришћаниново гошћење браће је небучно и просто (Св. Василије Вел.).

VII  О ДИСЦИПЛИНИ И ПРИСТОЈНОСТИ

Чл. 54

Као што се човек стара за здравље свију чланова свога тела, али га не брине једнако нпр. болест прста и болест ока, тако треба да је братска љубав монаха једнака према свима (особита наклоност и дружење не сме се имати ни према коме), поштовање пак да се указује сразмерно чину и духовној вредности сваког (Св. Василије Вел.).

Чл. 55

Тражење првих места и почасти несагласно је с науком Христовом (Лк. 14,7). Зато ће монах без речи заузети оно место које му се одреди. Но да би све било лепо и уредно, по примеру Св. Отаца, онај који је пре рукоположен, замонашен, или врши коју дужност у управи манастира, нека има првенство, а од искушеника ко је пре ступио у манастир, без обзира на године и звање које је имао у свету.

Чл. 56

У личном обраћању, искушеници се узајамно зову браћом, монахе оцима. Монаси се узајамно обраћају један другом са оче, искушеницима са брате (Св. Венедикт Нурсиски).

Чл. 57

Монах стално припада манастиру у коме је пострижен, из њега не може самовољно иступати, прелазити у други, или се приватно настанити (21. прав. VII Вас. саб.), али га надлежни архијереј може преместити у други манастир по потреби (4. прав. Прво-другог саб.) или, с изузетно оправданих разлога, по молби.

Такође по потреби, с одобрењем надлежног архијереја, монах може вршити неку црквену службу и пребивати ван манастира, али свагда остаје у духовној заједници са својим манастиром (чл. 170 Устава). По могућству, бар месец дана годишње пробавиће у свом манастиру учествујући у свакодневним послушанијима према моћима и способностима, а по престанку те службе враћа се у свој манастр. И за овакве монахе важе општи прописи ове уредбе.

Чл. 58

Монах који побегне – одлучује се, али ако се не врати и покаје добија поново благослов (но не по чину пострижења) да може носити монашко одело (14. прав. Св. Никифора Исповедника). Но ако сасвим остави свој чин нема више приступа у манастир (25. прав. Св. Никифора Исповедника), нити се може поново пострићи.

Чл. 59

Монах не сме ићи у гостионицу (24. прав. Лаодикијског саб.), али на путовању, у случају потребе, може у њој одсести (22. прав. VII Вас. саб.).

Бавећи се по послу ван манастира, на путу, или где било, монах мора обратити пажњу на своје владање, речи, опхођење, да кога не би саблазнио и навео осуду на све братство. “Јер нас гледа мноштво очију, и о нама говори мноштво уста. Пазите да се за вас не би рекло: Где је Бог њихов?(Пс. 18,10) какву они имају врлину, какав подвиг?“ (Св. Теодор Студит).

По повратку с дужег пута монах ће се обавезно исповедити (Св. Василије Вел.).

Чл. 60

Ни по каквом поводу монах не може тужити кога световном суду (Св. Василије Вел.) без знања и одобрења надлежног архијереја (9. прав. IV Вас. саб.).

Такође се не сме мешати у световне послове (4. прав. IV Вас. саб.) нити кумовати (84. прав. Номоканона уз Вел. Требник). Изузетно, манастирима који из давнине кумују извесним породицама, по благослову надлежног архијереја, може се то допустити и на даље док постоји потреба.

Чл. 61

Монаси и искушеници треба да воле тишину и што више да ћуте, јер ко воли ћутање пребива близу Бога и Његових анђела (Св. Антоније Вел.). Ради потребе посла, или да одагна униније, монах може да прекине ћутање, али разговор и тада треба да је одговарајућег карактера, нпр. о послу, о ком питању из Св. писма, о богослужењу, животу неког светитеља, о растанку с телом и одговору пред Господом и Богом, о неизреченој радости праведника и вечним мукама грешника (Св. Теодор Студит).

Они такође не могу никоме писати нити од кога примити писмо без одобрења настојатеља (Св. Василије Вел.).

Чл. 62

С озбиљношћу живота покајничког, који монах треба да води, несагласно је изазивање шале и смеха, као и учествовање у томе (Св. Пахомије Вел.); исто тако посећивање позоришних и биоскопских представа, певање и слушање световних песама, радија и телевизије.

Чл. 63

Монах са монахињом не може насамо нити говорити нити јести, а тако исто рођак јој (20. прав. VII Вас. саб.). Разговор са страним лицима, особито другог пола, монах и монахиња морају избегавати; у случају потребе – само што је неопходно и то укратко.

Поменута страна лица не могу улазити у келије монаха и монахиња; то се може допустити, с дозволом настојатеља, само родитељима  најближој родбини.

Чл. 64

Изношење и препричавање о унутрашњем животу у манастиру, било шта је за похвалу, било за куђење, забрањује се свима, од искушеника до настојатеља.

Чл. 65

Настојатељ не сме да братију похваљује, укорава, или кажњава у моменту узбуђења, него кад се потпуно смири, јер укоравати брата са раздражењем и гневом значи не њега ослобађати од греха но самог себе бацати у грех (Св. Вас. Вел.). Такође не пред искушеницима и страним лицима (свештеничким, монашким и световним).

Чл. 66

“Чинити посету због сродства или пријатељства противно је нашем завету“ – вели Св. Василије Велики. Зато посетити и најближу родбину, само у изузетним случајевима, на предлог настојатеља може монах с одобрењем надлежног архијереја. Ово исто важи и за искушенике.

Чл. 67

Пушење је забрањено како искушеницима тако и монасима.

VIII  О ПОСЕТИОЦИМА МАНАСТИРА

Чл. 68

Посетиоци који долазе из далека послужују се по обичају, а сиромашније – по могућству – понудити обедом. Како дочекати госте расудиће настојатељ. Он ће такође настојати да онај посетилац коме дозволи преноћиште по могућству преноћи изван зграде, или крила зграде, где обитава братија.

Чл. 69

Поклоници и сви који из верских разлога долазе у манастир могу остати најдуже три дана са благословом настојатеља или његовог заменика. На дуже бављење могу бити примљена, с одобрењем надлежног архијереја, родбина сабраће и искушеника као и лица која су чим особитим задужила манастир.

Не може се примити за госта ни монах ни монахиња из другог манастира више од три дана ако нема благослов за пут од свог настојатеља; а за дужи боравак од архијереја.

Чл. 70

Гостинске собе морају бити чисте, а намештај скроман, без икаквог луксуза, како приличи манастиру. У свакој соби као и по келијама, трпезарији, кухињи и радионици обавезно ће бити икона, а у трпезарији и кандило.

IX  О ПОПРАВНИМ МЕРАМА

Чл. 71

Греси монаха, као и сваког хришћанина, духоне су болести за које и Св. Оци прописују ове одговарајуће лекове:

  1. опомена и укор;
  2. стајање у цркви или трпези;
  3. сухоједење;
  4. велики поклони;
  5. сухоједење с великим поклонима;
  6. ћутање с великим поклонима;
  7. одлучење (тј. одлучени не присуствује заједничкој молитви и раду, посебно једе, нико од братства не може се с њим састајати, разговарати ни молити);
  8. забрана причешћа.

Чл. 72

У циљу узајамне исправке грешака дозвољено је сваком сабрату да опомене и саветује брата. Ако не буде успеха, изнеће ствар настојатељу, јер Св. Василије наређује: Не скривај грех брата, да не би од братољупца постао братоубица! Но све то у свом манастиру; у туђем само ако га запитају (Св. Варсонуфије Велики). Настојатељ ће најпре употребити блаже мере: савет, опомену и укор – насамо или пред братијом – а затим с опрезним расуђивањем остале строжије.

За све ове набројане поправне мере, као и за остале, послужити се правилима Св. Василија Вел. и Св. Теодора Студита.

При њиховој примени држати се начела поступности, узимања у обзир духовних и физичких особина преступника, услова под којим су кривице учињене, природе преступа и кривица, увек водећи рачуна о томе да је казна средство поправке а не циљ, а према упуствима која ће сваки архијереј доставити манастирима у својој епархији.

Ко се од сабраће не поправи ни после наведених мера предаје се суду надлежног архијереја.

Чл. 73

Телесне казне су забрањене за било какав преступ (Св. Теодор Студит).

Чл. 74

Да се утврди истина, монах и искушеник могу, са смирењем, да изнесу оправдавајуће чињенице које знају о ком оптуженом у обитељи, или о себи самим. Ако се и поред изнетог у туђу или своју одбрану остане при томе да је крив, неће се спорити, него ће заћутати, замоливши претходно опроштење.

Одобравати ономе који греши и свесно га узимати у заштиту доноси проклетство пред Богом и људима и подвргава се најтежој казни. Ако се увиди да се такав варао и није знао како ствар стоји – опростити му (Св. Пахомије Вел.). Уопште свакоме који греши по незнању посаветовавши га треба опростити (Св. Пахомије Вел.).

Чл. 75

Настојатеља, ако у чему греши, треба насамо, договорно да опомену најстарији између браће (Св. Василије Вел.). Ако остане упоран – известити надлежног архијереја.

О ПОГРЕБУ САБРАЋЕ

Чл. 76

После издисаја, пошто је тело умрлог спремљено и обучено према пропису Требника (Гл. 30) и положено у сандук, скупљају се сва сабраћа прописно обучена и носе умрлог у паперту где се над њим све до сахране чита псалтир. По погребу позивају се на даћу родбина покојникова, и лица која су обављала потребне послове при сахрани.

За 40 дана по смрти, по могућству, служи се заупокојена литургија (или бар у трећи и девети дан), а после ње се на гробу чини мали помен.

            Уочи четрдесетог дана од смрти по вечерњи служи се парастос-панихида. Сутрадан, на четрдесетницу, служи се литургија а после ње чини се помен на гробу. Ако се увече није служио парастос онда се служи после литургије. У манастиру се поставља скромна трпеза.Monasenje-V4

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s