Срби и Српска Православна црква у Арбанији у доба Немањића (1166-1371)

0174

Срби су становници Арбаније од досељавања у ову земљу до данас.[1] Српска Православна црква деловала је у Арбанији од стицања аутокефалности (1219) до одласка (1929) епископа Виктора из Скадра. Делови Арбаније, некада и цела земља били су, неки више неки мање, у саставу српских држава (пре 860-1394).[2] Природно је онда, да су оволико дуго присуство и живот Срба, њихове Цркве и државе оставили трајне трагове и сведочанства, утицаје и последице, бројне споменике и остатке духовне и материјалне културе.

Средњовековна историја Арбаније и Арбанаса, поготово, Горње, тељко се могу заобићи, разумети и осветлити без познавања српске историје, присуства Срба и њиховог етничког, верског, културног и свако другог доприноса.

Проблеми, којима се аутор бави у овом раду, везани су, међутим, за период владавине династије Немањића (1166-1371). Овај период карактерише: 1) Ослобођење и осамостаљивање српске државе; 2) Стицање аутокефалности Српске Православне цркве; 3) Врхунац државног и територијалног развитка и ширења; 4) Достизање највећих државних, духовних, културних, уметничких и других вредности; 5) Први знаци катастрофе државне организације, коју ће прекратити турска освајања (1371 -1496); и 6) Почеци арбанаског ширења, освајања и запоседања српских крајева и земаља, чије се последице и резултати сада драстично виде и испољавају.

У периоду обухваћеним овим радом, на државном и црквеном плану, Срби су имали неколико приоритетних задатака: 1) Сачувати слободну и самосталну српску државу; 2) Елиминисати стране државно-правне утицаје и претње; 3) Консолидовати унутрашње прилике у земљи, сузбити племићки партикуларизам и учврстити положај династије Немањића и нове Цркве; 4) Остварити територијално проширење српске државе, ослобађањем оних српских области и земаља, које су биле под влашћу Византије, Угарске и Нормана; 5) Спречити и сузбити експанзионистичко ширење Влаха и Арбанаса; и 6) Остварити и сачувати потпуну верску и црквену самосталност и сузбити претензије Католичке цркве према Србији.

Овим последњим Србија је својим, не само географским, него и верским, положајем постала брана продирању католицизма на Исток и заштитница Источне цркве, исто као што ће у доба османлијских продора у Европу постати заштитница старог континента и Западне цркве од ислама и турских освајања. Може се с пуним правом рећи да је Србија све ове задатке успешно извршавала док је била у напону снаге и моћи. После смрти цара Стефана Душана (1355), она то више није могла.

2

Досељавањем у данаљње српске земље и Арбанију,[3] Срби се сусрећу са хришћанством, које се шири из јадранских градова.[4] Ти градови били су под јурисдикцијом Цариграда и Рима и њихових епархија и дијецеза. Истовремено Срби почињу да прихватају хришћанство, првенствено, њихови архонти, кнезови и војводе, а народ формално, тако да долази до новог покрштавања Срба у доба византијског цара Василија И (867-886), када се хришћанство трајно укорењује у нашем народу.[5] У ИX веку, формирају се прве српске државе,[6] па се њихови владари вежу за одређена црквена средишта на својој територији или ван ње. Како Византија успева да поврати своју власт у областима, које су неко време (976-1018) биле у македонском царству, а данас су ти крајеви у саставу арбанаске и грчке државе, они их у црквеном погледу потчињавају Васељенској патријаршији. Права Арбанија још увек је далеко од српских освајања и у њој Цариградска црква несметано обавља своју мисију. Истовремено из јадранских градова на арбанаској обали љири се утицај Римске цркве, али без дубљих утицаја и продора унутар земље.[7]

Католичка црква никада се није помирила са одлуком цара Лава ИИИ (717-741), који је (732) цео Илирик одузео испод њене власти и предао Васељенској патријарљији.[8] Формирање Српске Православне цркве није променило став римске курије и она је наставила непријатељски рад и према њој, желећи да цело подручје стави под своју власт. Тако су се Србија и српски народ нашли на „спорном“ подручју, које су обе Цркве сматрале својим, јер су од раније имале на њему своје епархије и дијецезе.[9]

Поред Српске и Католичке цркве на територији српске државе деловала је и Охридска архиепископија. Како је српска држава, почевши од Стефана Немање (1166-1196), па до Стефана Душана (1331-1355), била у сталном успону, а Византија присиљена на повлачење и губитак територија, подручје Охридске архиепископије стално се смањивало. Кад је Душан проширио своју државу до Атике, Пелопонеза и обала Егеја, Охридска архиепископија ушла је у састав новог Царства Срба и Грка, исто као и цела територија Арбаније.

Међутим, релативно кратак период Душанове власти у новоосвојеним крајевима (1345-1355) и његова рана смрт учинили су да због владарских неспособности и недостатка ауторитета његовог наследника Стефана Уроша (1355-1371), а нарочито уздизања обласних господара и њихове тежње за самосталношћу, дође до распада Царства.

Обласни господари и њима подложно епархије руководили су се принципима својих интереса, па је утицај Српске Православне цркве и Пећке патријаршије почео да слаби. Како су убрзо започела и турска освајања српских области (1371), која су се, после 125 година, катастрофално завршила за све српске земље, па и за Српску Православну цркву, дошло је до губитка државне самосталности и слободе, али и до укидања Пећке патријаршије и њеног потчињавања Васељенској. Самим тим и утицај Српске Православне цркве, у некадашњим јужним областима српског царства, северној Грчкој, Македонији, Арбанији, Косову и Метохији, слаби и гаси се.

3

Појавом великог жупана Стефана Немање, његовим ослобођењем српских земаља, делови северне Арбаније улазе у састав српске државе (1190) и у њој остају или до распада српског царства (1355) или до турских освајања.

Схвативши веома рано да је постојање самосталне, аутокефалне Цркве неминовна државна, па и национална потреба, Стефан Немања ће свом сину Светом Сави, припремити терен да ту идеју и оствари.[10] Пољто је извојевао аутокефалност за Цркву у Србији, Свети Сава приступа њеном организовању, оснивању нових епархија и постављању првих епископа.[11] Тиме је нова Црква започела да живи самосталним црквеним животом.

Аутора, међутим, првенствено, интересује рад и постојање оних епископија Српске Православне цркве, чији су неки делови били у крајевима, који данас припадају Арбанији, мада у њима тада Арбанаса није било, или их је било у занемаривом проценту.[12] Те епархије биле су: Будимљанска, Зетска, Хвостанска и Призренска. Милутиновим освајањем прибројена им је и Доњодебарска. Каснијим оснивањем нових епископија, своје поседе у Арбанији стекла је и Бањска епархија.

Будимљанска епископија уљла је у састав Српске Православне цркве одмах по њеном оснивању,[13] задржавши се као жива и после турских освајања.[14] Пролазила је све мене и промене, које су владале у српској цркви и српској држави.[15] Седиште јој је било у манастиру Светог Ђорђа (Ђурђеви Ступови) у Будимљу.[16] Једним својим танким јужним крајем улазила је на територију данашње Арбаније, имала неке пашњаке, катуне и шуме на обронцима Проклетија.[17]

Дебарска епархија[18] припала је српској држави и цркви (1284) после Милутинових освајања[19] и остала у њеном саставу све до 1371. године,[20] Није често помињана, као остале епископије, у српским средњовековним повељама, а седиште јој је, вероватно, било у Пишкопеји, у Доњем Дебру, данас у Арбанији.[21] Катедрални храм био је посвећен Богородици.[22] Она је највероватније била једна од првих српских епархија, које је Српска Православна црква изгубила у првим налетима и освајањима Османлија после Маричке битке (1371)[23] и дефинитивно остала изван Српске цркве.[24] Како се област Доњег Дебра, замало, цела налази у данашњој Арбанији, тако су и њена добра и властелинство остали у арбанаској држави.[25] Црквени живот у њој је потпуно замро преласком Словена на ислам, а потом арбанашењем затрти су, безмало, сви трагови православних храмова и веровања.[26]

После оснивања Српске Православне цркве, Зетска епископија била је у рангу првих српских епархија.[27] Седиљте јој је било прво у манастиру Светог Михаила, на Превлаци у Боки Которској,[28] али је виље него и једна српска епископија мењала катедру.[29] Постала је митрополија кад и остале епархије (1345), исте године кад се Дуљан прогласио за цара.[30] као периферна епископија Српске Православне цркве врло рано увучена је у династичке сукобе. Српски престолонаследници обично су столовали у Скадру и из тог града, углавном су кретале све њихове побуне против краља на престолу. Зетска епархија имала је, тако, значајну улогу у тим завереничким превратима. Ти сукоби слабили су јединство и снагу земље и Цркве, али је интересантно да су настављени и после распада Царства на државице обласних господара. Опет је Зетска епископија била увучена у те борбе, али је сада сама трпела штете и последице тих сукоба.[31] Касније ће баш са њене територије, после пада Зете под турску власт (1496) ова епархија и њени архијереји са Цетиња постати носиоци борбе за ослобођење и уједињење свих српских земаља и Цркве. Њен митрополит Свети Петар Цетињски зауставиће продирање Арбанаса у црногорске крајеве, после битака на Крусима и Мартинићима. И ова епархија имала је своје властелинство[32] и његова добра, храмови и метоси налазили су се на територији данашње арбанаске државе, која је у средњем веку дуго била у саставу Зете и Рашке.

Призренска епархија је једна од веома старих православних епископија.[33] у прво време била је под управом Охридске архиепископије.[34] Будући на територији главних и честих српско-византијских сукоба, мењала је ранг и положај, а њена територија се сужавала или ширила, већ према моћи и снази тих држава. Седиште јој је било у храму Свете Богородице Љевиљке, у Призрену.[35] После Маричке битке изузета је испод јурисдикције Српске Православне цркве,[36] а турским освајањима утицај Српске цркве у овој епископији знатно је опао. Имала је своје властелинство,[37] па су забележена села, имања и добра која су данас у Арбанији, а припадала су њеном властелинству.[38]

Хвостанска епархија уљла је у круг нових епархија које је основао Свети Сава.[39] Њен катедрални храм била је Света Богородица или Студеница Хвостанска (Мала Студеница). О раној историји ове епископије нема изворних података, а забележено је (1381) да се помиње као митрополија.[40] Напуштена је у XВИИ веку. Њено властелинство било је разбацано у многим деловима српске државе, али и Арбаније и његове границе тешко се могу са сигурношћу утврдити.[41]

Бањску епископију могуће је поистоветити са Звечанском, односно, Ибарском.[42] Основао јy је краљ Милутин[43] (1282-1321), а седиљте јој је било у манастиру Светог Стефана, у Бањској,[44] гробној цркви краља Милутина. Укинута је, вероватно, после смрти краљице Јелене.[45] Сачувана је оснивачка повеља бањског властелинства[46] из које се јасно могу одредити места и добра која су данас у арбанаској држави.[47]

4

Влашко-арбанаске сеобе, у периоду обухваћеном овим радом, представљају веома значајну и важну појаву српске историје. Последице ових сеоба по српски народ у Арбанији[48] и њој суседним српским земљама биле су различите. Влашка сеоба показала се добротворном, док је арбанаска испала погубна.

Влаљко љирење у српске земље започето је и завршено тако што се највећи део тог народа утопио у српски етнос, или у етносе суседних држава, па и арбанаски.[49] Власи, које су Срби затекли на Балкану, били су већ начети словенизацијом и изложени јаком словенском асимилационом удару. Уз то као припадници исте вере нису пружили неки већи отпор и веома брзо и безболно су се утопили у српско етничко море.

Под ударцима сеобе народа и напада на Римско царство у Дакији, Власи су се, одлуком императора Аурелијана, преселили (271-275) из Дакије на Балкан[50] и настанили у данашњој северној Бугарској где је основана нова римска провинција Дакија Аурелијана. У тој провинцији они дочекују прву словенску сеобу, која их потискује на планину Балкан. Временом су се толико намножили да су под вођством Асена И (1186-1196) и Петра (1196-1197) подигли (1185-1186) влашко-бугарски устанак, ослободили Бугарску, створили Друго бугарско царство и постали родоначелници влашко-бугарске династије.[51]

Нешто због пренасељености новог завичаја, нешто због страха од страдања у борбама устаника, Власи се селе према Македонији, прелазе у северну Грчну, а потом стижу на границе данашње Арбаније и њеним падинама и пашњацима иду према северу и Србији.[62] Српска држава задржава их, неко време на својим границама, али их освајања српских краљева укључују у државу Немањића. Тада се они крећу масивима планина западно од Метохије, затим горама Горњег Пилота и Зете. Немањићи покушавају да законским прописима сузбију кретање Влаха и Арбанаса, који се заједно селе, бавећи се полуномадским сточарењем.[53] Полазило је за руком краљевима Владиславу,[54] Милутину и цару Дуљану,[55] али после Дуљанове смрти, цар Урољ и сам сведен на обласног господара, а од 1365. године до смрти (1371), готово, лиљен власти и владања, препустивши управу краљу Вукашину Мрњавчевићу (1365-1371), није био у стању, као ни остали обласни господари да се успешно носи са влашко-арбанаском инвазијом и насељавањем српских крајева и области.[56] Влашко-арбанаско заузимање плодних предела нарочито је интензивирано пред Маричку битку, кад влашко-арбанаска племена преплаве Зету и приморски појас Арбаније уз јадранску обалу.[57] Ипак, Власи нису радикално променили етничку слику крајева у које су доспели, већ се увелико словенизују што са Арбанасима није случај.

У време владавине Немањића Србијом, Арбанаси се крећу заједно са Власима и живе са њима у некој врсти етничке симбиозе.[58] Заједничка им је постојбина или бар место одакле су кренули према западу Полуострва. Међутим, за разлику од Влаха, Арбанаси су са собом носили и до данас задржали нетолерантност према суседима, превасходно, жеђ за отимањем туђих добара, земље и најамништво.[59] Упорно остајући верни томе и не желећи да се прилагоде новим условима живота и суседима, култури и цивилизацијским тековинама, они су злостављањем, терором и прогоном мирног староседелачког становништва, кренули у насилну арбанизацију Срба и свих других народа, чија је судбина била „веома жалосна“[60]

Већ тада, условно речено, Арбанаси развијају методологију свог завојевачког ширења и чишћења области, које су на главним правцима њихове експанзије. Њихово главно оружје су терор и сејање страха, прогон и злостављање староседелаца и насилно отимање њихових имања. Такво арбанаско понашање проузрокује масовне сеобе затеченог становништва, а то још више погодује арбанаским придошлицама и њиховим освајањима српских крајева, од којих су неки постали и заувек остали арбанаски.[61]

Доласком на територију данашње Арбаније, Арбанаси се крећу у великим дружинама,[62] прво катунски,[63] а потом племенски организовани, што, такође, погодује њиховом ширењу, јер су, у недостатку централне државне власти, племена лакше прилагођена супротстављању турској сили, али и наступу према другим иноплеменим народима и појединцима. На тај начин, Арбанаси су, једну типичну словенску земљу каква је Арбанија била и изгледала пре њиховог досељавања, готово, потпуно десловенизовали[64] и арбанизовали.

5

На основу свега изнетог, може се закључити, да су Срби, Српска Православна црква и српска држава Немањића имали и играли значајну улогу на просторима данашње Арбаније, да су оставили значајне трагове и споменике свог присуства у овој земљи, нарочито Горњој Арбанији, за коју је још Јован Цвијић приметно да не само у геоморфолошком, него и у етничком, културном и верском погледу чини једну целину са Црном Гором, Косовом и Метохијом.

За жаљење је што се данас стицајем политичких, ненаучних, нецивилизацијских и ван културних утицаја и притисака онемогућава приступ тим споменицима и траговима и њиховом интердисциплинарном проучавању. Јер, Арбанија је, по свему оном што је у средњем веку била, ипак, остала словенска земља, али и земља у којој су Словени и њихови трагови немилосрдно, плански и систематски уништавани и замало уништени.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s