Отац Симеон: Расколници су они који не слушају Сабор

Ljubav prema Bogu je prva zapovest Božija. Kako steći takvu ljubav prema Bogu da ga volimo svim svojim umom, srcem, dušom i svom snagom svojom? Sa druge strane, na koji način se pripremiti za sjedinjenje sa Gospodom kroz Svetu tajnu Pričešća?

Nama grešnicima za to treba vreme i mislim da čoveku uopšte treba vreme da bi postigao ono što je potrebno. Vidimo to iz iskustva naših Svetih Otaca. Sveti Antonije, na primer, kaže: ,,Ja se više Boga ne bojim, jer Boga volim”. A on je to rekao na kraju svojih podviga. Nije rekao na startu, tamo kad je bio u onom grobu i kad se borio sa svim onim zlim silama, nego na kraju svojih podviga. Zato što ljubav izgoni strah. Tamo gde je ljubav nema straha. Ali kad je malena ljubav u pitanju, kad se čovek bori sa zlim pomislima, on pokazuje isto ljubav prema Bogu, ali ne tako veliku. Zato je strah Božji „so“ čitave naše pobožnosti. Čovek treba očigledio da ima strah Božji. Mi treba da se plašimo, ne groma, nego da ne otpadnemo od Boga. Ako smo se pričestili, primera radi, mi treba da čuvamo taj Dar. Nije bitno samo čuvanje pre, nego je naročito bitno čuvanje posle Pričešća. Kada si već dobio taj dragoceni Dar, onda ga čuvaj. A mi ljudi to ne činimo. Nego, odemo za trpezu, pa krenemo da se častimo, računajući da smo postili.

Postoji jedna priča o Đuri Jakšiću. On je po izlasku iz kafane bio žedan, pa je došao do bunara, i sam sebi počeo govoriti: „Ćuro, Ćuro, dokle si dogur’o?“ A jedan žandar u blizini mu na to odgovori: „Do bunara Josifa žandara“.

Zašto pričam o Đuri? Posle toga, Đura reši da više ne pije. Prošao tako jednu kafanu, pa drugu, pa treću, pa četvrtu… pa onda sam sebi kaže: „E, sad je red Đuro da te častim. Izdrž’o si da ne skreneš na toliko mesta”. Tako i mi, kao Đuro, posle posta hoćemo sebe da častimo. A u duhovnom životu, naročito je važno uzdržanje. Za pravoslavni, monaški, hrišćanski život naročito je važno uzdržanje. Kada je post, mi upotrebljavamo hranu prema Tipiku naše Crkve. U Božićnom postu se najčešće jede ponedeljkom, sredom i petkom hrana pripremljena na vodi, utorkom i četvrtkom na ulju, a subotom i nedeljom jede se hrana na ulju, jede se i riba, a može da se popije i čaša – dve vina, s tim što ne treba da bude preterivanja ni u čemu. Može da bude razrešena hrana na ulju ako se slavi neki svetitelj sa velikim slavoslovljem na jutrenju. Mi sada imamo ove kalendare u kojima je navedeno šta se može u određene dane posta uzimati od hrane, ali bez prejedanja. Trebalo bi da uzimamo potrebnu količinu hrane. Sveti Jovan Kasijan uči da postoje tri stepena uzimanja hrane. Za molitvu je najbolje ostati malo gladan. Ko hoće da bude borac, najbolje da ostane malo gladan posle trpeze. Nije greh ni ako se jede do sitosti. Međutim, ako se prejedemo, već to je greh. Ako se uzima hrana sa željom i to je greh. Kada nam donesu hranu da se poslužimo, treba da uzmemo ono parče koje je nama najbliže, bez obzira kakvo je, jer takva je u konkretnom slučaju volja Božja za nas, pa nju treba i da sledimo.

Uzdržanje je, podvlačim, jako važno, jer ono podržava molitvu. Ako čovek želi da ima unutrašnju pažnju, da se moli Bogu, da se trudi da se što više moli Bogu u toku dana, onda je potrebno da imamo uzdržanje stomaka. Ako stomak ne uzdržavamo, postajemo njegovi robovi. Mi znamo ustvari kako to treba, ali nemamo snage da to ispunimo. Znači, da bi čovek upotrebljavao silu Božansku, blagodat Božju, koja nam je data na Svetom Krštenju, potrebno je da slušamo. Mi se Bogom bogatimo kroz Sveto Pričešće. Potrebno je da slušamo Svete Oce, da slušamo Apostole, da slušamo Gospoda Hrista, da slušamo Njegovo Jevanđelje, a ne kao što neki danas, sve to odriču i poriču i traže da slušamo njihove, ja kažem, zabludele učitelje i njihova pogrešna tumačenja Svetog Jevanđelja. Ako neko sebe stavlja iznad Svetih Otaca ili Svetih Apostola, on je onda sigurno u nekoj zabludi. To su jeresi. Tu nema šta da se kaže. („Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!”- Gal. 1,8-9) Jer uvek se učimo od naših starijih. Ne može se čovek učiti od nekog savremenika, a da je taj čovek u nesaglasju sa svojim roditeljima, odnosno Ocima našim. To nema smisla. To je bez veze, Bože mi oprosti.

Kada se pak pripremamo za Sveto Pričešće, onda postimo, uzimajući hranu na vodi. Primera radi, praznik Vavedenja je ove godine bio u četvrtak, a Božićni post je počeo u petak prethodne sedmice. Ko je hteo da se pričesti na Vavedenje, sve dane je do Pričešća trebao da uzima hranu na vodi. Nema razrešenja na ulje, bez obzira što su subota i nedelja padale u te dane pripreme za Pričešće. Nema prekidanja posta. Svi dani su na vodi. Uvek je tako bilo u Srpskoj Crkvi. Znači, postimo na vodi, zato što hoćemo da se pričestimo, a ne radi nečeg drugog. To je u srpskim kućama važilo i za decu i za odrasle. Vidite, kaže se u kanonima, gde se ne posti ni jedna subota na vodi osim Velike Subote. Ali, treba znati Zakon pa suditi. A ne napamet suditi i osuđivati. Kakav je to i koji je to post Velike Subote? To je upotreba hrane jedanput u toku dana, na vodi. Obično u Srpskoj Crkvi Liturgija svetog Vasilija Velikog koja se služi na Veliku Subotu počinje oko jedan sat posle podne i završava se nakon dva, dva i po sata. Ako ima pričasnika, negde i tri sata prođe. Znači, tek oko pola četiri, četiri po podne mi idemo za trpezu. I to jedemo hranu na vodi. Ako čovek taj dan upotrebi jelo na vodi dva puta, on je time već razrešio post Velike Subote. I bez hrane na ulju, taj čovek je već prekršio post, jer je na Veliku Subotu dva puta na dan uzimao hranu, bez obzira što je na vodi. Ali, kada ne bismo uopšte uzimali hranu subotom ili nedeljom, ako je to radi Hrista, ako je to radi Pričešća, onda to uopšte nije pogrešno. Onda je to sasvim normalno. Imate jedan primer iz Žitija Svetih, gde su neki kaluđeri naišli na jednog starca u pustinji, koji je na Vaskrs bio u postu, ne znajući daje Vaskrs. Oni mu rekoše: „Oče, ti postiš, a danas je Vaskrs?!” „Šta kažete, Vaskrs?”- upita ih. On je podigao ruke ka nebu i sva tri dana Vaskrsa je sa podignutim rukama ka nebu slavio Boga. Nije ništa ni jeo ni pio. Znači, treba da ga odlučimo od Crkve po kanonima, jel’? To su gluposti! Ono što čovek čini treba da čini Hrista radi, da bi se tako Bogom bogatio. Sveti Serafim Sarovski kaže: „Sve što činimo, činimo Boga radi, Hrista radi, da se tako bogatimo Bogom”, da nam Bog daje svoju nestvorenu energiju – blagodat Božju. To je život, ustvari. Takav je čovek živ. A sad što se u Crkvi drugačije priča i savetuje to je drugi problem… Ti ljudi u Crkvi koji tako pogrešno pričaju, smatram da nisu svoj duhovni život pravilno počeli. Da su počeli sa probuđenjem, pokajanjem, očišćenjem i pričešćem, kako smo mi i počeli ovaj razgovor, po savetima svetog vladike Nikolaja, ne bi tako bilo ni slučajno. Danas imate episkopa u Srpskoj Crkvi, to vam odgovorno tvrdim, koji još nisu počeli da se kaju. Završili su velike škole, doktorirali su u Grčkoj ili drugde, a ne znaju šta je pokajanje u praksi. Nemaju manastirsko iskustvo i oni su glavni nosioci danas tih neprilika u našoj Crkvi. Oni su ti koji će možda napraviti i raskol u njoj i koji su na neki način već u raskolu sa Srpskom Crkvom. Oni nama Svetosavcima prebacuju kao da smo mi raskolnici, ali to ne može biti nikako. Mi sledimo put Svetoga Save. Mi sledimo put Svetog vladike Nikolaja. Mi slušamo Sabor naš i njegove odluke i mi ne možemo biti raskolnici, nego oni koji ne slušaju, oni su raskolnici. I ne samo raskolnici, nego i jeretici. Zato što uče da je duša smrtna, zato što smatraju čestice na diskosu da su telo Hristovo i da se može njima pričešćivati („Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!” – Gal. 1,8-9). Onda dozvoljavaju da se sipa vino u putir, zato što pričešćuju sveštenike koji ne služe, već koji okače epitrahilje uoči Pričešća i upotrebe krv Gospodnju, a posle narodu sipaju vino. Pa sad vidi srpkinjo, da li si se pričestila na takvoj Liturgiji? Da li da se čovek pričesti uopšte na takvoj Liturgiji? Da li da se uopšte molimo Bogu sa takvima? Došlo je dotle, da bi morao Sabor, čak možda i Vaseljenski Sabor, da tu stvar raščisti i da neposlušne Crkvi udalji iz Crkve, da se odseku kao zagnojeni udovi od tela, ili da se pokaju.

U nekoliko navrata mi se dešavalo da sam na pitanja vezana za te novine u Bogosluženjima, dobijala odgovor, da to nije jeres, ali i da nije naše da se time bavimo misleći na žene, jer po njima nikada nijedna žena nije odbranila Pravoslavlje, a i sva bogosluženja su u nadležnosti isključivo sveštenika i monaha pa će oni dati odgovor za to pred Bogom?

Pravoslavnu veru našu, treba da brane svi, i malo i veliko. Crkve su vaše, naše, Svetosavske a ne njihove – novatorske. Treba da je brani najpre patrijarh, a zatim naši episkopi, sveštenici, kaluđeri, narod, deca… Svi treba veru da brane. Nema izgovora. Ako je čovek bolestan, treba da se digne, ako može ikako, radi odbrane vere. Vera je naša velika svetinja i svi treba da je branimo. Ja ću vam navesti kako je jedna ruska babuška branila svoju veru od „obnovljenaca” ruskih. Kada je vladika „obnovljenac – novotarac” delio naforu, babuška je pristupila, celivala krst, pljunula mu ruku i prošla… Razumete li šta to znači? Mi kada se na uvodnom delu Svete tajne Krštenja odričemo satane, mi onda duvamo i pljujemo na njega. Tako je i ona postupala. Popljuvala mu je ruku, a krst je poljubila. Veru je poljubila, a njegovu veru je popljuvala. Ljubeći krst, ljubila je Raspetog Gospoda Hrista, veru svoju Pravoslavnu u Vaskrslog i raspetog Gospoda Hrista, a pljuvanje u ruku je znači pljuvanje lažne vere. Odricanje od lažne vere. E, tako su se ruske babuške borile. I te kako treba da branimo veru. Ali, da bi je branili, treba da je znamo, odnosno još više treba da se trudimo da živimo prema njoj. A to je sve ovo što smo dosad govorili, po pitanju probuđenja, pokajanja, očišćenja i pričešća. To i jeste život po Gospodu Hristu. I takvi ljudi će i da brane veru, do krvi. Koliko ih ima danas, to je teško reći, ali ja mislim iz dana u dan da ih ima sve više i više. Uzmite samo Smederevo koje je imalo jednu vrlo uspešnu TV emisiju, koja je trebala da traje sat vremena, a trajala je dva sata. Da vidite ta pitanja? Voditelj je takva pitanja postavljao, da je to bilo pravo čudo Božje. I takvi su odgovori bili, da se čitav grad skoro uključio u taj program. Oni su videli o čemu se tu ustvari radi i ko su ti novotarci, ko su ti, da ne kažem, sektaši u Srpskoj Crkvi, koji trenutno drže naše crkve po nekim eparhijama, zahvaljujući zabludama njihovih vladika, ali narod vidi „odakle vetar duva”. Vidi se odakle to dolazi. Vidi se gde oni idu po savet: idu u Carigrad, idu u Rim, za novac možda, i tako dalje… Narod sagledava čitavu tu situaciju, ali mu nije lako danas. Ako ti danas treba krštenje, moraš da se obratiš svom parohijskom svešteniku. On može da bude u pogrešnom verovanju po pitanju duše i još drugih stvari, po pitanju držanja te novatorske prakse, uopšte da bude neposlušan Crkvi, a ti recimo moraš da tražiš da ti krsti dete. Šta da radiš? To je već muka… Muka je ako hoćeš da se venčaš, muka je ako moraš nekoga da sahraniš. To bi trebao sve da raskrsti Sabor. Ali to na žalost, sporo ide. Vidim kako zlo pušta sve dublje korene. Ta nova nauka jeretička je ovde došla sa nekim od tih vladika. To učenje i takve stvari nam nisu bile uopšte poznate za vreme pokojnog vladike Save i pokojnog vladike Hrizostoma. Mi smo svi bili kao braća. Svi sveštenici i kaluđeri. Nije bilo nikakvih problema. Služilo se kako treba. A danas je ovo strašna stvar. To je nasilje jedno nad dušama. Zato se ja sa takvima Bogu ne molim. Već više od 10 godina ja sa takvima ne služim. Niti mislim da služim dok se ne pokaju. Ako se pokaju, ako im Bog da pokajanje, to je dobro, ako ne, to je njihov izbor.

Problemi o kojima govorite su prisutni i u nekoliko drugih eparhija, oče. Ako je najviši organ naše Crkve zauzeo stav da se ništa u crkvenim bogosluženjima ne menja, otkuda onda takvo neposlušanje od strane nekih predstavnika naše Crkve? Kako mi kao obični vernici da se prema tome pravilno postavimo?

Naš jedan borac za Pravoslavlje, koji je bio sveštenik jedne od tih eparhija, u kojima se bogosluženja vrše po novom, morao je da se skloni otuda u drugu eparhiju, jer je bio pod zabranom služenja na neograničeno vreme. On je tu zabranu izdržao nekoliko meseci, a onda je prešao u drugu eparhiju, gde takvih problema nema. Kada je pre godinu i više dana u posetu njegovom hramu, trebao da dođe vladika, kod koga je bio u nemilosti, on je svom narodu koji je sa njim čekao na dolazak vladike govorio: „Budimo pre svega ljudi. Pazimo šta govorimo, ukoliko bude nekih reči i diskusija. Vi treba da slušate mene, ja njega kao vladiku, a on treba da sluša Sabor naše Crkve, a Sabor naše Crkve treba da poštuje odluke Vaseljenskog sabora, a Vaseljenski Sabor mora u svemu biti poslušan Bogu Živome”. Kaže se: „Izvoli se Duhu Svetom i nama“ na Prvom Saboru apostola u Jerusalimu. (Dap. 15,18.). Bogom – Duhom Svetim je sve to rešavano i oni su bili saglasni Božanskim odlukama. E, to je taj poredak Crkve. Ako episkop ne sluša Sabor, njega ne treba slušati. On je prokletinja jedna! Proklet je ako ne sluša! Vi možda mislite da je to strogo, ali je to zaista istina. Ako ne sluša Sabor, onda ne slu-ša Crkvu, a ako ne sluša Crkvu, onda ne sluša ni Boga Živoga i na njega padaju strašne Hristove reči: „Ako ni Crkve ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik”. Jer, „neposlušanjem jednog čovjeka postaše mnogi grešni” (Rim. 5L9.) Tako i pad praroditelja naših Adama i Eve nije doneo takvo zlo zato što je plod koji su okusili bio otrovan, nego što su prekršili Božju zapovest. Kako ja onda smem i mogu njega da slušam? Ko je onda on da ga slušam? U dilemi između njega i Sabora kao najvišeg organa naše Crkve, ja sam dužan da se opredelim da slušam naš crkveni Sabor, da na sebe ne bih navukao anatemu svoje Crkve.

Postoje tvrdnje da je Hristos tamo gde je vladika, gde on služi Liturgiju? Kako da se prema tome odredimo?

Da, Hristos je tamo gde je vladika Pravoslavni, a ne novotarac. Znači, ako je vladika poslušan Saboru, onda je on u liku Hristovom. Takvo učenje vladika novotaraca, „da je Hristos tamo gde vladika služi”, je samo jedan korak do nepogrešivosti, kao što je to i za papu predviđeno. To je put za Rim. To je ustvari poravnavanje puta do Rima, do Vatikana. Na to se čitava priča svodi. To je poravnavanje puta do sekti, kojih na Zapadu ima preko 30.000, da bi se stvorila jedna nova crkva – anti crkva. Telo antihristovo – to je krajnji cilj.

Ako se nađete u nekom od hramova u tim eparhijama, pa sveštenik počne Liturgiju a ne zatvori dveri, pa još čujete na početku Liturgije reči: „Za mir svega sveta i SPASENjE NAŠE” a ne reči: „Za mir svega sveta i SPASENjE DUŠA NAŠIH“ slobodno se samo prekrstite i izađite napolje, jer tu ne služe pravoslavci nego jeretici To nije isto. Znači, ako nije zatvorio dveri, i time pokazao svoju volju i neposlušnost Saboru srpske Crkve i još ima taj umetak u velikoj Jekteniji („spasenje naše” umesto „spasenje duša naših”) na Liturgiji, onda nemate tu šta da tražite. Zašto su u velikoj Jekteniji izostavili reč „duša“? Gde je duša? Ko zna da li oni uopšte veruju da ima duše? Ko zna da li oni uopšte duše i imaju? I ko im je to blagoslovio da promene, ko im je to odobrio? Ko je tim episkopima blagoslovio da to čine? Po čijem nalogu to čine? Kome su pokorne te vladike ako ne Saboru Srpske Crkve? To je drskost neviđenih razmera! Ja to ne mogu da shvatim nikako! Kako neko može biti drzak da Liturgiju prekraja i zbog čega na kraju krajeva? Zašto to činiš? Kaži mi, odgovori mi, zašto to činiš?

Ruska crkva u kojoj je oko 95% pravoslavnih, još Liturgije vrši na crkvenoslovenskom jeziku. Naša Crkva već odavno Liturgije, većim delom, vrši na srpskom jeziku. To je već na neki način „raskol” u odnosu na našu braću Ruse. Šta će sutra biti, kada umesto sadašnjih sveštenika, koji još i znaju i ponegde vrše službe na crkvenoslovenskom jeziku, dođu novi sveštenici koji ne budu ni znali da služe na tom jeziku? Pa šta će da bude onda ? To su vrlo ozbiljne stvari. Ako danas većina pravoslavnih misli isto, pa ti novotarci su šaka jada u odnosu na telo pravoslavno, na Crkvu našu. Oni su šaka jednih zabludelih pastira, nazovi pastira. I kako ići za njima, kada znamo kako treba da se služi? Kako mi služimo ovde u hramu, tako se služi u Moskvi, tako se služi u svim pravoslavnim hramovima na Svetoj Gori. Ne mogu tokom cele službe biti otvorene dveri kada služi sveštenik. Druga je stvar kada služi episkop, onda dveri i treba da budu otvorene. Zna se zašto. Po tome se te Liturgije između ostalog i razlikuju. Ja nastavljam bogosluželje na onaj način na koji sam primio od svog igumana, a moj iguman je bio bogomoljac svetog vladike Nikolaja. On se učio veri, poretku, bogosluženju, životu, uopšte svemu, od kaluđera sa Svete Gore. On je imao duhovnika Savu, koji je bio shimonah i bio je u Kareji, posnici Svetoga Save. On je sve pitao što mu nije bilo jasno. Kasnije je pitao oca Jevstatija u manastiru Preobraženje. Ali ne po svom izboru, nego po preporuci svog duhovnika. Kada on više nije mogao da ga zbog bolesti i starosti poučava, on ga je preporučio drugome i tako se naše predanje nastavljalo, i tako će biti i dalje ovde, ako Bog da.

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Izvor: „Bogotražitelj“