Fairplaybg

机场和商业穿梭车 的转移

机场和商业穿梭车(6 +1)的转移,国内和国际。安全,快捷,非常舒适,具有竞争力的价格。折扣机构

Aéroport et les entreprises navette van transferts

Aéroport et les entreprises navette van (6 +1), transferts nationaux et internationaux. Sûr, rapide et très confortable à un prix compétitif. Réduction pour les agences

Aeroporto e affari navetta van trasferimenti

Aeroporto e affari navetta van (6 +1) trasferimenti, nazionali e internazionali. Sicuro, veloce e molto confortevole a un prezzo competitivo. Sconto per le agenzie

Аэропорт и бизнес маршрутное такси трансферы

Аэропорт и бизнес маршрутное такси (6 +1) трансферы, внутренние и международные. Безопасная, быстрая и очень удобная по конкурентоспособной цене. Скидка для агентств

Flughafen-und Business Shuttle Transfers

Flughafen-und Business Shuttle van (6 +1) Transfers, nationale und internationale. Sicher, schnell und sehr komfortabel zu einem wettbewerbsfähigen Preis. Rabatt für Agenturen

Airport and business shuttle transfers
Discount for agencies

Airport and business shuttle van (6+1) transfers, domestic and international. Safe, fast and very comfortable at a competitive price

Cell phone nr:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

AERODROMSKI I POSLOVNI TRANSFERI

Aerodromski i poslovni transferi, po zemlji i inostranstvu. Putničkim kombijem (6+1). Brzo, tačno, sigurno i povoljno. Agencijama popust!

Info tel:

+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

Манастир Лелић - поклоничко путовање

Поклоничко путовање у манастир Лелић.

Инфо. тел:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

sv petkaЈаши - поклоњење моштима Св. Петке

Pokloničko putovanje u Jaši
Info. tel: +381 60 333 08 05

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Sveta Petka Paraskeva

27. Oktobar po novom a 14. Oktobar po starom kalendaru je dan na koji se slavi praznik kod nas veoma poštovane svetiteljke, prepodobne matere Paraskeve, u narodu nazvane svete Petke, Petkovače ili Petkovice, zaštitnice žena, svetiteljke koja je celog života pomagala bolesne i siromašne ljude. Negde ovaj praznik zovu Pejčindan, u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Prepodobna mati Paraskeva je rođena u Epivatu, malom mestu u blizini grada Kalikratije (Pivat, turski Bojados), između Silinavrije i Carigrada, u Maloj Aziji, pri kraju desetog, a po nekim autorima i na početku 11. veka. Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja : “Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide” (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih. U dubokoj starosti javio joj se, u snu, anđeo, i uputio u otadzbinu da širi veru Hristovu Nakon smrti svojih roditelja, ova sveta devica željna podvižničkog života napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim anahoretskim životom, u postu, molitvi i usamljenickim zivotom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, koji jos se javio u snu, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu je sirila veru Hristovu. Sveta Petka se, na ikonama, predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11 stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih. Po promislu Božjem, koji htede da proslavi ugodnicu svoju. Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, ponovo u Carigrad. Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu gde je bila 125 godina . Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad. Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu, koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde se i danas nalaze. Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, kako u Srba tako i kod Grka, Rumuna, Bugara, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na srednjem istoku.

Po brojnosti svečara u Srbiji Sveta Petka je na petom mestu, a brojni hramovi posvećeni su njenom kultu. Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja. Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući i nadajući se da će im zalečiti rane i zaštiti ih od bolesti. Bilo je brojnih teza o njenom srpskom poreklu, ona je u stvari poreklom iz Grcke. Ovo je naučno odbacio čuveni istoričar, arhimandrit Ilarion (Ruvarac). Ova tvrdnja vaskrsla je i između dva rata, a i danas ima pristalica. Međutim, za hrišćanina poreklo svetitelja uopšte nije bitno. Važni su život i podvizi, čuda i sve ono što ga je učinilo svetim. Tako je i ovu svetiteljku proslavio njen podvižnički život u pustinji, bezbrojna čuda koja je učinila posle blaženog upokojenja, a čini ih i danas. U Rumuniji je sveta Petka najslavljenija svetiteljka. Stotine hramova njoj je posvećeno. Kult svetiteljke, je takođe rasprostranjen u Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori, Makedoniji, nešto manje kod Grka i pravoslavnih Albanaca, a kod Rusa veoma malo. Svetu Petku kod nas posebno poštuju žene, obraćaju joj se nerotkinje, a i ostale u raznim životnim nedaćama. Njenim danom smatraju petak, jer je svetiteljka verovatno na taj dan rođena, otuda joj i ime. Tog dana ne rade određene poslove, poste, posećuju crkve i mole se sv. Petki. Širom Srbije i Vojvodine mnogo je vodica i kapela posvećeno majci Paraskevi. Podignute su u znak zahvalnosti za molitvenu pomoć nekom od verujućih. Ta su mesta centri brojnih hodočašća našeg pobožnog sveta. Brojni su u rodovi koji danas slave svoju krsnu slavu. Ona se smatra prvom u nizu jesenjih slava.

Manastir RUKUMIJA - pokloničko putovanje

Album

Organizujemo poklonička putovanja u manastir Rukumiju. Cena je ista, kao da idete autobusom.
Info tel.
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

+381 60 333 08 05

+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Манастир Лепавина

По благослову Оца Гаврила, организујемо поклоничко путовање у манастир Лепавина. Поласци су петком поподне. Преноћиште и повратак суботом увече.

Инфо тел:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Јелеосвећење - отац Марјан Кнежевић (Ставе)

Браћо и сестре по Христу, отац Марјан Кнежевић, врши миропомазање у цркви Св. Петра и Павла у селу Ставе. Цена пута је 2000 динара од Београда до Става и назад.

Информишите се на тел:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Поклоничка путовања у манастир Рукумија

+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

522_393389110781954_1345142007_n - Copy

580197_393613627426169_427452062_n - Copy

600500_393389100781955_298579655_n

1000704_393613720759493_1865025979_n

1003272_393613624092836_8219943_n

1003688_393389080781957_70095193_n

1012342_393389047448627_197308083_n

1044501_393613680759497_2024651731_n

1045006_393388714115327_192087716_nМанастир Високи Дечани - поклоничко путовање

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Храм представља петобродну грађевину и припада рашком стилу.
Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.
1912 Manastir Visoki Dečani.JPG

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.
“А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира” (Григорије Цамблак).
Период после 16. века[уреди]

Задњи део манастира Дечани
У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.
Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Током 19. века обновљена су манастирска здања.
Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног – романике и готике, и источног – византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.
Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.[1]
Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.

1850_10151580786610180_98950845_n - Copy

5308_10151580767905180_692738715_n

5395_10151578815990180_68481652_n - Copy

6437_10151580786065180_1988160957_n

6565_10151578816150180_1290622192_n

156999_10151580768370180_1111145926_n

164216_10151580768635180_1128275710_n

208975_10151580768650180_1852591224_n

298338_10151580786050180_1739828572_n

301317_10151580786930180_608107531_n

308697_10151580786620180_554675549_n

386464_10151578815390180_182777465_n

388518_10151580785980180_187633965_n

392960_10151578815880180_1969262190_n

426379_10151578815850180_251812536_n

426410_10151578816040180_54633500_n

486569_10151578815785180_522021368_n

487537_10151580767890180_763181106_n

521316_10151580768225180_437582233_n

521517_10151580767605180_788454870_n

575071_10151580787040180_1994378382_n (1)

575071_10151580787040180_1994378382_n

577093_10151578816190180_1330152463_n

601269_10151578815340180_582129300_nHarley Davidson - PALMANOVA Outlet

Moto oprema i galanterija. Prevoz za Palmanovu i Trst sa ili bez prenoćišta.

KOMBI PREVOZ PUTNIKA - prednosti

Kombi prevoz putnika u odnosu na autobus?

Kombi prevozom putnika zaobilazite neljubazne vozače, gužvu, stajalište gde vama ne odgovara, duga i dosadna putovanja. Umesto toga, dobijate udobna klimatizovana kombi vozila sa društvom koje vi želite ili samostalno putovanje, stajališta gde vama odgovara, polazak sa mesta koje vama odgovara i dolazak na željenu lokaciju u vremenu koje vama odgovara. Ukoliko želite posle krećeg zadržavanja da se vratite na početnu destinaciju i za tu uslugu vam možemo izaći u susret.

Kombi prevoz putnika u odnosu na voz?

Brzina putovanja, kašnjenje voza, gužva i zagušljivi prostori su daleko veći nedostaci od jedine činjenice da kroz voz možete prošetati. Sa kombi prevozem ukoliko imate potrebu prošetati to nije problem jer i sa tom šetnjom ćemo sigurno stići pre voza.

Kombi prevoz putnika u odnosu na taxi?

Moramo priznati da isti kvalitet možete dobiti i u taxiju što se tiče udobnosti i klimatizacije ali sa cenom ne može da se poredi. Preko prevoza putničkim kombijem dobijate daleko povoljnije cene. Ono što je bilo nezamislivo za taxi možete ostvatiti sa prevozom u putničkom kombiju kao što je put do Beča, Atine, Budimpešte, Trsta, Venecije, Berlina, Frankfurta, Kopaonika, Zlatibora, Ohrida…

Kombi prevoz putnika u odnosu na avion?

Avion je udoban kao i kombi, ali možda se plašite aviona, možda na putu do željene destinacije želite svratiti u neko mesto, želite vreme polaska koje vama odgovara, želite povoljniju uslugu onda se obratite agenciji Fairplay koja će vam sa zadovoljstvom izaći u susret.

Pozovite nas još danas i zakažite najpovoljniju uslugu prevoza do željene destinacije. Radno vreme agencije je 00-24h 7dana u nedelji. Zakazivanje se vrši do mesec dana unapred.

Info telefoni:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

PALMANOVA - outlet centar

Šoping ture sa prenoćištem
Info tel:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

http://www.youtube.com/watch?v=w5Y0KiJ31I8″>

Поводом 800 година постојања манастира

Инфо тел:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

Otac Marjan Kenževič - Stave

Organizujemo prevoz vernika u Stave, kod oca Marjana Kneževića. Cena po osobi (Beograd- Stave- Beograd) je 2000 dinara. Putuje se udobnim putničkim kombijem, pogodnim za stare i bolesne, sa vaše adrese do Stava i nazad. Posete se najavljuju telefonom.
Kontakt tel:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Link

Posted on: July 13, 2013

 

Organizujemo prevoz vernika u Stave, kod oca Marjana Kneževića. Cena po osobi (Beograd- Stave) je 2000 dinara. Putuje se udobnim putničkim kombijem, pogodnim za stare i bolesne, sa vaše adrese do Stava i nazad. Posete se najavljuju telefonom.
Kontakt tel:
+381 60 333 08 05
+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

PALMANOVA šoping tura sa prenoćištem

Trst,, Muggia, Palmanova…

Info tel: +381 60 334 11 10

Pouka o postu oca Smeona Rukumijskog

Отац Симеон Рукумијски

МИ СМО ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ПРЕМА ИНОСЛАВНИМА

Поводом дискусије и полемике која се последњих дана развила око питања поста пред Свето Причешће, неки су се верници обратили оцу Симеону, старешини манастира Рукумија, са молбом да чују његову реч о томе. Ево шта је отац рекао:

„Ми смо прва линија одбране према инославнима – римокатолицима и протестантима – и зато треба строго да се држимо предања наше, Српске, Цркве. Пост треба да држимо онако како смо примили од наших Светих Отаца, Светог Саве и његових прејемника, а поготово Светог Владике Николаја. Да бисмо могли да сачувамо нашу свету православну веру, морамо строго да се припремамо за Свето Причешће. Да бисмо сачували нашу веру од јеретичких примеса, да бисмо разликовали истину од лажи, ми морамо да се држимо поста који је мајка целомудрија. Разрешавање од постова, у ствари, је плод тежње да се приближимо римокатолицима, без претходног њиховог покајања по питањима вере и морала. А разлика међу нама је у духу. Управо у последњих сто година, ми имамо највећи број мученика – исповедника свете вере, који су се држали таквог поста какав ми данас држимо пред Причешће. Побијени су јаки у вери, а слаби су поунијаћени.

Пред причешће се суботом не једе уље. Ако се у недељу причешћујемо, онда се у суботу једе на води. То је била наша пракса одувек. У нашој кући ми млађи јели смо на уљу, по повратку са причешћа, а деда и баба су постили суботу на води да би се сутрадан, у Недељу Православља, причестили. Тако је код нас некада било и у шабачко-ваљевској епархији, браничевској, сремској, жичкој, али и у читавој Србији.

Ја сам дао благослов неким људима да прве седмице Часног поста ништа не једу и не пију до недеље. То је ради причешћа, а не ради неког хира, спровођења неке своје воље и кршења Типика Црквеног. Ако гледамо то формално, ако суботом једемо два или три пута на води, ми тада већ не држимо пост Велике суботе, а то је једанпут јело на води, што се назива сухоједењем. Ми тако формално не нарушавамо 66. апостолско правило*, а не нарушавамо ни припрему за Свето Причешће. Поштујемо и канон, а држимо и припрему за Свето Причешће. Типиком се нигде не забрањује пост на води пред Причешће.

Не треба, дакле, јести уље у суботу пред причешће, јер то је онда разрешење поста, као на празник. Ово је познато црквено решење. То се држало у целој Србији. То је наше предање. Прва недеља Великог поста је пример како се припремати за Причешће. У њој имамо и посебан Триод који се користи у богослужењима. Ту су посебна богослужења, а Господ нам даје снаге да можемо да држимо оно што је предвиђено Типиком.

Владика Николај није причешћивао у Чисту среду чак ни вернике који ништа нису јели ни пили два дана, већ им је само давао богојављенску водицу из Путира великом кашиком. Значи, Велике среде ми нисмо никада причешћивали, а у петак да. На служби у среду причешћивао се само свештеник који је служио. Данас ми немамо људе са таквим животом да би се тако причешћивали. Ником код нас није падало на памет да се причешћује у Велику среду.

У Типикону пише да ако неко хоће да се причести ван поста, треба да пости седам дана. Целу седмицу се чува. Значи, кад је припрема за причешће, нема разрешавање на уље. Свети Оци кажу да јелеј замашћује борца. Јер ако је разрешено на уље, онда је разрешено и на вино.

Причешће Светим Тајнама је дар Божији онима који се припремају за њега, а нафора је уместо дара онима који нису имали тако озбиљну припрему, али су присуствовали на богослужењима. И они иду кући духовно радосни. Духовно окупани. Јер таква су наша богослужења. Богослужењима треба присуствовати, али да се причести само онај ко се најозбиљније припремао за то. То значи пост на води, уредно читање молитава, молитвеног правила, покајање за грехе, опраштање свим нашим дужницима, да нисмо пропустили да дамо милостињу, или ако знамо да је у некој невољи, да му однесемо милостињу иако је он не тражи. Треба да опростимо свима, јер ко се каје и исповеда он треба да опрашта. Потребно је да имамо бдење над собом, над осећањима, да пазимо на себе, да пазимо шта мислимо, шта говоримо, шта радимо, сва наша чула да посте, да пости наш физички и наш унутрашњи човек. Јер наш унутрашњи човек не може да пости без поста спољашњег човека. Зато је потребан пост на води. Схи-архимадрит Петар Денковачки је, правећи поређење, говорио: поједи једну плећку печања и попи литар вина, па ћеш видети како се осећаш. А пости на води, па ћеш онда видети како се осећаш пред Причешће. Свети Оци кажу да човек не може бити истовремено и богољубив и сластољубив. А Свети Јован Кронштатски каже: или Бог или тело! Ако се човек Христа ради уздржава од те хране на уљу, или вина, по речима Светог Серафима Саровског, Бог му даје благодат Светога Духа, и у таквом благодатном стању се приступа Светом Причешћу. Такав се човек, у ствари, одазива свештенику који каже: са страхом Божијим, вером и љубављу приступите. Ако приступаш са страхом, вером и љубављу, онда си морао да се припремиш, да постиш. Да би могао приступити, мораш бити у благодатном стању. Дакле, свештеник позива оне који су се смирили и трудили да приступе, који су, понављам, у благодатном стању. Ако таквих нема, он наставља службу, а таквих ће бити други пут, након више дана поста и припреме. А свештеник ће употребити Дарове. Ово се правасходно односи на Чисту среду.

Ми, дакле, треба да држимо оно што нам је предано. Да се држимо правила постова која су нам предана нашим Светим Оцима. Да се држимо предања наших Отаца, наших духовника и богомољаца. Као потврда наше православне вере и нашег богомољства, као што сам већ рекао, јесте мноштво мученика наших у току два светска рата, али и наших дана (Свети Владика Николај помиње српску „Ћеле-кулу“ од 4 милиона српских глава: два милиона из Првог, и два милиона из Другог светског рата). Толико народа не би ни страдало да нису били православни. Они су побили православне, а оне који су били слаби у вери они су их превели у своје зловерије.

Зато, нема одступања од вере православне и онога што њу нарочито подржава, а то су све хришћанске врлине. Ми се данас суочавамо са одсуством ревности за чување Истине Православља. А то је последица управо слабљења подвижничког живота. Истина Православља је оно што су сви православни хришћани, свагда, свуда и једнодушно веровали. Наглашавам: то је питање вере, питање вечнога живота.”

http://www.youtube.com/watch?v=hI8TL87EuJQ&feature=youtu.be

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

sv%20nikola%201Pokloničko putovanje u Bari na poklonjenje moštima Svetog Nikolecrkva-svetog-nikole-u-bariju

Прве везе српске средњовековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање. Његов син Стефан, тада велики жупан и севастократор, а потоњи краљ, забележио је у Житију светог Симеона да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца. Ова ктиторска делатност може се хронолошки сместити у последњу деценију Немањине владавине, после борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике 1183. године као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју пре почетка 1186. године. Бојан Миљковић указује да је Немањино смештање двора у Котор можда повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе од 1089. године, иако даље не разрађује ову тезу. И Константин Јиречек је сматрао да подложност Котора архиепископији у Барију представља вероватни узрок дуготрајних веза између српске средњовековне дражве и овог светилишта. Документи сачувани у архиви базилике и каснији описи не говоре о Немањиним даровима, тако да њихов карактер није могуће ближе одредити. Иако су Немањини непосредни потомци одржавали везе са Римом, није познато да је неки од његових синова имао везе са базиликом Светог Николе. Први познати дародавац после Немање била је краљица Јелена, супруга краља Уроша, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу сведочи опис Антонија Беатила који је написао дело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године. Икона је вероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова. Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који сведочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи REX STEPHANVS (VROSIVS за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE. Познато је да је икона почетком 17. века чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. Сличан поклон Јелена је даровала базилици Светог Петра у Риму, али су на овој икони приказани апостоли Петар и Павле. Натписи које преноси Беатило указују да је икона настала после 1282. године, односно првих година Милутинове владавине.

+381 60 333 08 05

+381 60 334 11 10

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Manastir Lepavina - uputsvo za poklonike

UPUSTVO ZA POKLONIKE

Šta treba poneti?

- Flašu maslinovog ulja, za osvećenje

-Jedno pakovanje soli, za osvećenje

- Prazne flaše (najbolje plastične) za osvećenu vodu

Pri dolasku u manastir:

- Treba stići barem pola sata pre početka Svete Liturgije

- Žene treba da budu odevene u haljine ili suknje, a ne u pantalone

- Stvari ponesene za osvećenje ne iznositi odmah iz autobusa, da se ne bi stvarala gužva

- Stvari donesene kao prilog manastiru ne unose se u crkvu, nego se predaju u konaku, monahu (ili kome drugom) određenom za njihovo primanje

- Sa praznim flašama se može odmah otići na izvor; flaše se ostavljaju pored crkvenih vrata, a nakon što se ulije sveta voda mogu se odmah odneti u autobus

Posle toga :

- Ulazak u crkvu, ispovest (priprema za Sveto Pričešće uključuje post preko sedmice i to biljnom hranom spremljenom na vodi, teže bolesni imaju razrešenje na tri dana posta)

- Sveta Liturgija počinje u 9 časova i traje 1 sat i 30 minuta; posle nje sledi posluženje u manastirskoj trpezariji, oko 30 minuta

- U crkvu se unose stvari za osvećenje

- Manastirska zvona označavaju poziv na molitvu pred Čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske (imena najbližih za pominjanje na molitvi napisati na papirić pre polaska na put, u manastiru ga predat i ili ostaviti posle ulaska u crkvu)

- Posle molitve i osvećenja stvari može se sesti u trpezariji (ili napolju) i objedovati ono što se ponelo sa sobom

- U 16 časova se čita akatist Presvetoj Bogorodici pred Čudotvornom ikonom

 

Info. tel: +381 60 334 11 10

+381 60 333 08 05

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Kombi prevoz u GUČU

Kombi prevoz putnika
0603341110

AERODROMSKI TRANSFERI BEOGRAD

Kombi transferi do aerodroma i nazad sa vaše adrese.

Najpovoljniji izlet do Trsta, Muđe, Palmanove i Noventa di piave, sa prenoćištem. Proverite

manastir_rukumija8http://www.youtube.com/watch?v=KnNbGx0Hgd8

Манастир Рукумија

Испод Сопота “у шуми, на једном оцедном месту” на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса “Бог ником дужан не остаје”, наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем “мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој”. Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић – Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви “код средњег стуба с десне стране”. После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише “Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати”. Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: “Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца … За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије” и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију – Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура – Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква “сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених”.

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

NOVENTA DI PIAVE

Šoping tura

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

+381 60 333 08 05

+381 60 334 11 10

 

Manastir LEPAVINA (organizujemo poklonička putovanja za manje grupe)

MANASTIR LEPAVINA
(kratki istorijat)

Po kazivanju jednog starog lepavinskog hroničara, manastir Lepavina je podignut oko 1550. godine, dakle uskoro po formiranju prvih srpskih naselja u ovom kraju. Još se kaže da ga je osnovao monah iz manastira Hilandara poreklom iz Hercegovine – Jefrem (Vukodabović), koji sklanjajući se ispred Turaka kriomice dođe u ovaj kraj. Čuvši za njega, dva kaluđera iz Bosne dođoše k njemu i s njim se udruziše.

Videvši da je okolina plodna, oni pozvaše i narod iz Bosne te se za kratko vreme okolina ispuni novopridošlim narodom. Tada se pojavila i potreba za gradnjom manastira koji bi zadovoljavao verske potrebe naroda. Kaluđeri počeše krčiti zemlju i graditi manastir uz pomoć naroda. Za krako vreme sagradiše malu drvenu crkvu i nazvaše je manastirom.

Čuvši za ovo, Turci iz Stupčanice, Pakraca i Bijele u avgustu 1557. godine napadoše na manastir pod vodstvom Zarep-age Alije. Manastir spališe, četiri kaluđera ubiše, a dvojicu odvedoše u ropstvo. Ali, misao o potrebi manastira kao duhovnog centra novodoseljenih Srba nije bila napuštena. Godine 1598. u manastir je došao jeromonah Grigorije, takođe postriženik manastira Hilandara, sa još dva brata iz manastira Mileševa; oni su sa okolnim narodom počeli obnovu manastira. Zbog nesigurnog vremena i nedostatka sredstava, obnova je tekla dosta sporo. Tek kad su Srbi 1630. godine dobili svoje privilegije i postali vazan faktor u obrani unutrašnjih austrijskih zemalja, te dolaskom arhimandrita Visariona 1635. godine, stvaraju se uslovi za gradnju manastira u pravom smislu reči. Srbi su pod rukovodstvom arhimandrita Visariona 1636. godine počeli temeljnu izgradnju manastira Lepavine i 1642. godine su sa tom izgradnjom bili gotovi pored svih teskoća na koje su nailazili.

Septembra, 1642. godine potvrdio je baron Ivan Galer manastiru pravo vlasništva na sve zemlje koje su mu poklonili seljani Branjske i Sesvečana. To isto su naročitim pismima učinili i baron Zigmund Ajbeslavd, zatim vojvoda Gvozden sa Đordjem Dobrojevićem, Blažom Pejasinovićem i vojvodom Radovanom (5. februara 1644.), baron Honorije Trautmansdorf (10. jula 1644.) i grof Đordje Ljudevit Švarcenberg (23. novembra 1644.). Tako je konačno osiguran život ovog manastira. Od tada u punom zamahu počinje njegova verska, patriotska i kulturno-istorijska uloga u životu naših Krajišnika.

Istorija manastira Lepavine neodvojivo je povezana sa istorijom Srba u Varaždinskom generalatu. Od vremena njene obnove vodila se teška borba protiv unijačenja i pokatoličenja, a to je ujedno značilo i protiv pokmečivanja Srba Krajišnika. U odbrani svoje vere i narodnih privilegija ( Statuta Valahorum ) lepavinski kaluđeri su bili uz narod, boreći se i stradajući sa njim.

Godine 1666. učestvovali su oni i stradali u velikoj Osmokruhovićevoj buni; 1672. su zajedno sa gomirskim kaluđerima (ukupno njih 14) bili u okovima poslani na Maltu, da doživotno robuju na galijama, a 26./13. novembra 1715. godine na pragu manastirske crkve je iz pušaka ubijen iguman Kodrat.

Krajem 1692. godine i početkom 1693. boravio je u Lepavini, kao duhovnom centru Srba u Varaždinskom generalatu, patrijarh Arsenije III. Carnojević. Tu je Patrijarh okupljao narod i sveštenstvo i iz manastira odlazio u posete okolnim krajiškim vojvodama.

Ova Patrijarhova poseta još je više podigla ugled manastira Lepavine, naročito u to vreme kad su u Marču uvedeni unijati. U Lepavini su se često sastajali narodni predstavnici da sa svojim rodoljubivim kaluđerima brinu narodnu brigu i traže izlaz iz teških situacija.

Zato, kad su Srbi iz Varaždinskog generalata uspeli da 1734. godine dobiju svog pravoslavnog episkopa, mimo unijatskog (koji je u Marči sedeo bez pastve), bilo je određeno da sedište novog episkopa bude u Lepavini. Ali, zbog njenog geografskog položaja, budući da se nalazila na periferiji generalata i srpskih naselja, konačno je određeno da sedište episkopa bude u Severinu. Zbog velikog značaja Lepavine nova je eparhija dobila naziv Lepavinsko-severinska eparhija. U Lepavini je i sahranjen prvi lepavinsko-severinski episkop Simeon (Filipović), koji je umro u istražnom zatvoru u Koprivnici.

Polovinom XVIII. veka sagrađena je današnja manastirska crkva. Inicijator je bio raniji Manastir Lepavina “protopop horvački” Nikola Popović, koji se kao paroh pisanički ovekovečio gradnjom velike i lepe crkve u Pisanici, a tada je već kao lepavinski arhimandrit Nikifor rukovodio gradnjom današnje crkve manastira Lepavine. Dovršenu crkvu osvetio je 25. marta 1753. kostajničko-zrinopoljski episkop Arsenije (Teofanović), koji je gotovo stalno boravio u Severinu. Crkva izvana ima osobine baroka, ali je u unutrašnjoj konstrukciji sačuvala mnogo elemenata starog srpsko-vizantijskog stila. Crkva je kasnije doterivana i ulepšavana.

Za istoriju manastira Lepavine neraskidivo je vezana čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske. Nastanak ove ikone datira s početka 16. veka i delo je nepoznatog autora. Ikoni se s razlogom pripisuju čudotvorne isceliteljske moći. Opširnije o čudima koja su se dogodila ispred čudotvorne ikone Majke Božje Lepavinske možete na ovim web-stranicama saznati pod naslovom “Čudesna iscelenja pred ikonom Majke Božje Lepavinske”.

Naročitu vrednost dobila je manastirska crkva 1775. godine, jer je tada u njoj umetnički ikonostas dovršio jedan od najboljih slikara ranog srpskog baroka, Jovan Cetirevic-Grabovan. Rad je uglavnom finansirao, pored ostalih priložnika, feldmarsallajtnan Mihail Mikasinović. U spomen na to, pod ikonom svetog Jovana bio je izvajan njegov grb sa natpisom: “Mihail Mikasinović g. feldm. lait.”. To je bio jedan od najuspelijih Grabovanovih ikonostasa.

Nažalost, on je uništen u vreme II. svetskog rata. Od njegovih ikona sačuvale su se samo tri, od kojih su dve jako ostećene. Ipak, one svedoče o visokom umetničkim kvalitetama tog ikonostasa. Ikona je ostalo i iz ranijih vremena, kao što su ikone svetog Simeona Nemanje, svetog Save i ikona Vavedenja Presvete Bogorodice, koje su izrađene u Lepavini 1647. godine.

Pored ikonografskih spomenika, naročitu vrednost u Lepavini predstavljaju stare rukopisne i štampane knjige. Među najstarije spadaju dva četverojevandjelja, iz XIII. i XIV. veka, od kojih je jedno srpsko-raške, a drugo makedonske redakcije, oba sa lepim inicijalima.

U Lepavini nisu samo čuvane donesene knjige, nego i pisane, prepisavane i ponavljane. Drukčije nije moglo ni biti kad je manastir morao zadovoljavati kulturne potrebe ovamošnjih Srba. Tu je bila škola ne samo za obrazovanje manastirskog podmlatka, nego i podmlatka svešteničkog uopšte, kao i onih mladića koji su stekavši ovde pismenost i osnovna zvanja odlazili u vojnu službu ili produžavali školovanje u Beču, Pozunu i drugde.

Sve je to visoko podiglo ugled manastira Lepavine, te je narod o velikim praznicima, a naročito o hramovskim slavama, dolazio u velikom broju, tu se Bogu molio i tako ispunjavao dušu svoju blagodaću Božjom, koja mu je davala snagu da istraje.

U toku vekova uloga manastira bila je velika. On je uvek delio tešku sudbinu svoga naroda, često stradajući sa njim. Najteži udarac primio je za vreme II. svetskog rata. Odmah posle okupacije bratstvo je pohapšeno i odvedeno u logor. Jeromonah Joakim (Babić) je ubijen, a ostali su kaluđeri prognani u Srbiju. Dana 27. oktobra 1943. godine manastir je po nalogu Nemaca bombardovan. Tom prilikom su gotovo sasvim uništene manastirske zgrade, a crkva i konak teško ostećeni. Ikonostas i nameštaj u crkvi bio je sav uništen i spaljen, a u preostalom delu manastirskog konaka ostao je sačuvan deo manastirske biblioteke.

Dolaskom i zalaganjem Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Jovana (Pavlovića) na Eparhiju zagrebačko-ljubljansku 1977. godine, Mitropolit Jovan polako vraća svoj nekadašnji sjaj i značaj. Visokopreosvećeni, kojemu je ova svetinja posebno draga, ne žali ni truda ni vremena da u nju vrati istinski manastirski život. Veza sa manastirom Hilandarom ponovo je oživela 1984. godine dolaskom oca Gavrila (Vučkovića) – Hilandarca u manastir Lepavinu, što je još više umnožilo zauzimanje i trud Mitropolita Jovana.

Svetski savet crkava, Evangelski omladinski deo iz Virtenberga i vernici Evangelističke crkve iz Stutgarta na čelu sa sestrom Ursulom izrazili su želju da učestvuju u obnovi manastira, što im je Visokopreosvečeni i omogućio, ali rat koji je izbio 1991. godine sprečio ih je da svoju želju sprovedu do kraja, odgodivši njeno konačno ostvarenje za neka bolja vremena.

U manastiru Lepavini, zahvaljujući požrtvovnom radu igumana Arhim. o. Gavrila (Vučkovića), duhovni život je u usponu. Desetoročlano bratstvo zajedno sa igumanom izdaje svoj manastirski časopis “Put, Istina i Život”, kao dvomesečno izdanje, kojim nastoji da vrati veru u duše parohijana i svih onih koji traže istinski duhovni život.

EXIT 2013 - kombi prevoz na koncert

“Srce festivala”, “duša Exita”, “naša bina”… Samo su neki od naziva koje je Fusion bina sa punim pravom dobila tokom godina.
Svake godine Fusion Stage okuplja veliki broj posetilaca svih uzrasta, nacija i muzičkih ukusa. Koncerti domaćih, regionalnih ali i inostranih bendova na ovoj bini poznati su kao ludi, energični i dugo pamćeni. Na ovoj bini nastupala su najeminentnija pop i rock imena, ljudi sa domaće i regionalne alternativne scene i mnogi poznati inostrani sastavi koji uz publiku uvek dočekaju svitanje.
Još jedna bina koja sigurno dobija svoje mesto na EXIT festivalu je jedna od omiljenih bina posetilaca, Silent Disco. I ove godine imaćemo priliku da uživamo u najnovijim hitovima i neopisivoj atmosferi ove bine! Na radost velikog dela Exitove publike, tradicija sjajne zabave se nastavlja, a nasuprot njenom imenu, publika Silent Disco bine će se i ove godine potruditi da bude još glasnija. Koncept ovog stejdža je da ljudi koji dođu dobiju svoj par slušalica i na žurci slušaju svoju muziku i igraju uz svoj ritam. Ako bismo događaj posmatrali sa strane, delovalo bi da svi igraju u kompletnoj tišini, što je jedan od najzabavnijih delova ovog koncepta.
Ove godine, pored već najavljenih imena, na Fusion bini nastupiće i Rambo Amadeus, Orthodox Celts, Who See, Van Gogh, MVP, Žanamari Lalić, Alexandria, A.K.A.C.O.D., Prti Bee Gee, grupa TI, ZAA, Straight Mickey and boyz, Mihajlo Vlahovic Beli, Pankrti, Entre Fronteras Flamenco Fusion, Nikola Radović, Repetitor, grupa 101A i Banda Berimbau.

Kolekcija proleće-leto 2013.

Putujte sa nama u šoping i obilazak severne Italije.
Najpovoljnije putovanje i prenoćište.

TRST 5. JUL- KONCERT GORANA BREGOVIĆA I TRUBAČA

Putujte sa nama na koncert u Trstu. Nudimo Vam miris mora i zvuke trube iz Guče

7783_523694967665909_155352508_n - Copy9885_521641771204562_1859888633_n - Copy13239_519617341407005_1598356930_n - Copy

215293_517200881648651_1431111933_n - Copy215362_516407395061333_1087816349_n - Copy249124_516821478353258_1607655771_n - Copy

308682_514850268550379_1657962737_n - Copy375165_516747851693954_1315137735_n - Copy390734_516460218389384_1371424856_n - Copy

421201_637206732975044_1227309585_n - Copy421269_174971302663900_1943308353_n - Copy548989_519080531460686_1452159074_n484748_522108064491266_444467948_n944199_521245191244220_161082736_n936102_519938341374905_331478153_n946897_602310766446762_1026983443_n947022_516012165100856_1513410989_n

947146_520889774613095_1971642910_n964060_524008847634521_146945971_o

971045_522802457755160_1144511837_nARKAD SEGEDIN- šoping turaIskoristite sezonska i akcijska snizenja i uživajte u šopingu!

This slideshow requires JavaScript.

Palmanova shopping

263111_10151658976485180_1164561845_n

400691_10151662403395180_1028718332_n

428429_10151662403535180_646959932_n

486767_10151662403580180_1033283743_nPalmanova Outlet Village

Moto galanterija i oprema

Link

Posted on: May 24, 2013

Slovenački seoski turizam</p

V bližini Kozine, v vasi Slope se nahaja turistična kmetija pri Filetu. Turistična kmetija pri Filetu goste privablja z lipicanci, domačo hrano, katero večinoma pridelamo doma, ter z domačimi žganji med katerimi izstopata kraški brinjevec in brkinski slivovec, katera se ponašata z geografskim poreklom. Turistična kmetija pri Filetu vam nudi tudi prenočišča.

Kmečki turizem pri Filetu
Kmečki turizmi so namenjeni temu, da vsem vedoželjnim predstavijo življenje na kmetiji. In prav to vam nudi turistična kmetija pri Filetu. Kmečki turizmi vas povezujejo z naravo, turistična kmetija pri Filetu to počne z domačo zelenjavo, domačim žganjem, ki ima geografsko poreklo in z lipicanci.

Turistična kmetija pri Filetu – lokacija
Turistična kmetija pri Filetu se nahaja v neposredni bližini Kozine, natančneje se kmečki turizem pri Filetu nahaja v brkinski vasi Slope. Kmečki turizem pri Filetu je dostopen po cesti iz Kozine proti Reki. V vasi Tublje zavijemo levo in po treh kilometrih vas pričakuje turistična kmetija pri Filetu. Turistična kmetija pri Filetu ima razgled na morje.

Turistična kmetija pri Filetu vam nudi
Turistična kmetija se ponaša s proizvodi, kateri imajo geografsko poreklo, med katerimi izstopata kraški brinjevec in brkinski slivovec. Postrežejo tudi z doma pridelano zelenjavo in domačo hrano. Kmečki turizem pri Filetu večinoma obiskujejo ljubitelji konj, saj vam poleg vsega kar nudijo ostali kmečki turizmi nudimo tečaj jahanja s pristnimi lipicanci. Turistična kmetija pri Filetu vam nudi tudi sobe – apartmaje, tako se lahko pri Filetu oglasite za vikend izlet ali daljši oddih z razgledom na morje.

Kmečki turizem pri Filetu z lipicanci
Turistična kmetija pri Filetu vam ponuja nekaj kar vam lahko redki kmečki turizmi. Nudimo vam možnost opraviti tečaj jahanja z lipicanci. Lipicanci so tudi glavni razlog, da so ljubitelji konj redni gostje pri Filetu. Z lipicanci organiziramo tečaj jahanja in enodnevne izlete, lahko nabirate tudi zdravilna zelišča iz katerih turistična kmetija pri Filetu izdeluje brinovo olje in eterično olje.
Turistična kmetija pri Filetu vas vabi!turisticna-kmetija-pri-filetu-kozina-1_clientHome

Manastir Ostrog je najveca svetinja,ne samo u Crnoj Gori,vec i u ovom dijelu Evrope. Postuju ga i posjecuju kako pravoslavci,tako i katolici,muslimani i pripadnici drugih vjera. Sigurna sam da ste svi culi za ovog sveca,ali vjerujem da mnogi od vas, isto kao ni ja do prije par mjeseci, nisu znali za cuda koja su se desila u ovom manastiru zahvaljujuci sv. Vasiliju. Ona su zabiljezena i u ovim se zapisima cesto pojavljuju puna imena i prezimena,tako da se mnoge od ovih prica mogu i provjeriti. Evo nekih primjera:

Čuda svetog Vasilija

Preko stotinu čuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se čuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena. Neka od ovih objavljenih čuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilović, i mi ovde objavljujemo, a ostala dostavio je prota Vaso Ivošević.
***

U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemačkog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Časnog Krsta, ali, za čudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljač je pao na jednu, a barutno punjenje na Drugu stranu crkvenog kamenog poda. Stručnim ispitivanjem docnije utvrđeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Očigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas čuva cela u Gornjem manastiru.
***

Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad odluči, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.
***

Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: “Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san. Naime sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan /meni nepoznat/ čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa mnom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: “Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija”. Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti”.
***

Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa željezničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njixova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.
***

Vera J., mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenadno se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna nizakakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista-nevrologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu, ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog, i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. Sa velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, i kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.
***

Radomir Pantović iz sela Gradca, 13. jula 1961. godine, u Gornjem manastiru, ispriča ovakav svoj slučaj. “Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada se moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem, vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog, na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju”.
***

U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju. A 4. avgusta 1961. godine došao je na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva te ispriča istiniti događaj isceljenja njegovog brata. – “Moj brat, priča Slavko, po imenu Radivoje, bješe težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negdje 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 mjeseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji namisle da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovdje u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim ljekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vrijeme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji, bolesnog brata vezana povedu u Ostrog, vjerujući da će tu naći iscjeljenja. Kada su ga doveli ovdje u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, poslije kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sljedećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i iscjeljenje. Kada su stigli kući, u naše mjesto Zubač (kod Sarajeva), svi mještani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdrava i svjesna. Radivoje se poslije i oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog”. Tako, i sada zadivljen tim čudnim delom Božjim, završi svoju povest Slavko Jovanović.
***

Svake godine, bar jedanput godišnje, u Ostrogu se može videti jedan mlad čovek, visoko obrazovan, zaposlen kao pravnik u jednom velikom preduzeću, gde žurno hita Gornjem manastiru, da zablagodari Svetom Vasiliju za svoje isceljenje. Evo šta priča on, Božidar Čelebić, iz Beograda. – “Početkom 1961. godine teško sam oboleo od jedne teške bolesti. Lečen sam u bolnici puna 4 meseca, ali bez uspeha i sa malo nade na ozdravljenje. U vreme dok sam ležao u bolnici i borio se sa teškom bolešću, moj drug Aleksandar Dž. po želji moje duboko verujuće majke, došao je u manastir Ostrog i tu, za moje ozdravljenje, svršio osvećenje masla. U isto vreme kada je svršavao osvećenje masla za mene, osetio sam neku čudnu lakoću i poboljšanje zdravlja. Uskoro sam, na opšte iznenađenje lekara, zatražio otpuštanje iz bolnice. U svome zahtevu bio sam vrlo uporan tako da su lekari morali udovoljiti mojoj želji, mada su verovali da ću dugo živeti. Danas sam sa mojim kolegom Aleksandrom došao u Ostrog da se pomolim Bogu i zahvalim Svetom Vasiliju što sam potpuno zdrav”, završi Božidar Čelebić.
***

Mnogi poklonici koji nisu u mogućnosti da dovedu svoje bolesnike ćivotu Svetitelja, donose njihovu odeću i ostavljaju je pod ćivot Svetitelja, da tu prenoći bar jednu noć. Pored odeće, donose i hranu, najčešće šećer, i postupaju na isti način. Tom prilikom, čuvar ćivota pročita molitvu nad dotičnim predmetima. Prilikom povratka, osvećene stvari uzimaju sa sobom i nose ih bolesnicima, verujući da će im i na ovaj način Sveti Vasilije pomoći. I zaista pomaže, što će se videti iz sledećeg slučaja. Dana 15. avgusta 1962. godine, u Gornjem manastiru, Božidar Šijaković sa svojom ženom, Slavkom, ispriča sledeće: “Naš sin Vidomir, bio je teško bolestan od neke bolesti glave, od koje je strahovito patio pune dve godine. Za to vreme tražili smo leka kod mnogih lekara i obišli mnoge bolnice. Lekari su mu davali razne lekove i injekcije, ali sve je bilo bez koristi. Glavobolje nije nestajalo. Pretprošle godine, majka moje žene, Ilinka Novaković, pođe za Ostrog da se pokloni i pomoli Svetom Vasiliju. Tom prilikom dali smo joj kilogram šećera u kockama da stavi pod ćivot Svetoga Vasilija i da se na istome očita molitva za zdravlje Vidomirovo, što je ona i učinila. Kada se vratila kući donela nam je pomenuti šećer. Taj šećer mi smo nekoliko dana davali Vidomiru, verujući da će mu, kao stvar osvećena u Ostrogu, pomoći. Ne znamo kako i na koji način, ali znamo: kada je taj šećer pojeo, on je potpuno ozdravio i od tada do danas glava ga nikada više nije zabolela. Došli smo da zablagodarimo Bogu i Svetom Vasiliju što nam je iscelio sina”.
***

Meseca decembra 1962. godine, ćivotu Svetog Vasilija prs. stupi N. N. iz Bara sa svojom starom majkom. N. N. zamoli sveštenomonaha, čuvara svetog ćivota, da mu pročita molitvu za zdravlje. Po završenoj molitvi, čovek, čije je lice izražavalo unutrašnju patnju i neko čudno uznemirenje, sa primetnim suzama na licu, obrati se sveštenomonahu, rečima: “Oče, ja sam drevna pijanica. Sve što zaradim potrošim za piće. Pored toga živim neurednim, prljavim životom. Ničije savete niti uvažavam niti prihvatam. Prekjuče sam sa takvog puta došao kući, pred sam mrak i odmah sam legao da spavam. U toku noći da li je to bio san ili java, to vam ne mogu objasniti, pred oči mi izađe lik, za koji razumedoh da je Sveti Vasilije, pa mi prekornim rečima reče: “Zašto to radiš? Zašto živiš takvim životom? Zašto se ne popraviš?” Zatim mi reče: “Poći u manastir Ostrog i kod mog ćivota daj obećanje da više nećeš piti i neuredno živeti!” Potom prilika iščeze. Od tada do danas taj lik i te reči ne skidaju mi se sa uma, niti imam mira. Nešto me neprekidno goni i neprekidno šapće: idi, izvrši što ti je naređeno. Više nisam mogao izdržati, i evo, došao sam da se pomolim Bogu i poklonim Svetom Vasiliju i da ovde dam obećanje da se više nikada neću opijaniti i da ću živeti čestitim životom. Dozvolite mi oče, da vam još nešto kažem, dodade N. N.: Kada sam u svome domu doneo odluku da pođem u Ostrog i dam ovaj svečani zavet, osetio sam neku radost i neku snagu da to ne mogu ni sada iskazati. I još nešto da vam kažem oče: Mojoj odluci, da pođem u Ostrog, najviše se iznenadila i obradovala moja majka, koja je sa suzama u očima kleknula na kolena i govorila: “Slava Ti i hvala, veliki Ostroški Sveče, kada si se smilovao i pogledao na moj dom”. – Odlazeći iz Ostroga N. N. je otišao kao drugi čovek. Radost je zamenila tugu, a duševni mir, uznemirenje. Prilikom pozdrava pri rastanku N. N. je rekao: “Od danas, ja i moj dom, slavićemo Boga i Svetoga Vasilija, kako budemo znali i umeli, molićemo se da nam Gospod bude u pomoći i da nas čuva od svakoga zla”.
***

6. maja 1964. godine. muslimani Asib Gušo i Ševka Zajko dovedoše teško bolesnu. takođe muslimanku, Fatimu. Fatima je bila težak bolesnik. Od nekih strahovitih grčeva u celom telu patila je punih pet godina. Bolovi su je bacali u nesvest te je u tim mukama vikala, ružila i svoje najmilije. Za tih pet godina teške bolesti, koja je prelazila u ludilo, sa bolesnicom su obišli sve lekare, vračare i travare, ali leka i pomoći nije bilo. Čuli su za isceljenja od takvih bolesti u Ostrogu, pa su bolesnu Fatimu njen rođak Asib i komšinica Ševka doveli u Gornji manastir. Kada su je doveli pred crkvu u kojoj leži telo Svetog Vasilija, bolesnica je iz glasa vikala” Neću tamo da ulazim”. To je ponovila nekoliko puta, uz ludačke trzaje da se vrati nazad. Čuvar ćivota otvorio im je crkvu, malo kasnije i ćivot Svetog Vasilija, i pomogao da bolesnicu privedu Svetitelju. Sa velikom mukom u tome se na kraju i uspelo. Rodbini bolesnice pošlo je za rukom da je ubede i da celiva Svetitelja, što je ona i učinila. U tom trenutku nju snađe neko užasno grčenje i drhtanje, da je to bilo strašno i gledati. Pošto se malo smirila, bolesnici je pročitana molitva. Po svršenoj molitvi nju tek tada uhvati neka jeziva muka i trzaji, od kojih je spopade takvo znojenje, da je za kratko vreme bila sva mokra. To stanje ne potraja dugo. Neočekivano, na očigled svih nas, nju iznenadno obuze neki mir i spokojstvo, koje se jasno odražavaše na njenom licu. Ona se potpuno smiri, kleče kod ćivota Svetitelja i otpoče da se moli. Ne potraja dugo, ona ustade sva ozarena i reče svima nama: “Hvala Bogu i Svetom Vasiliju, ja ozdravih. Ništa me ne boli”. To izgovori pa pripade celivati ćivot Svetitelja. Prisutni, zadivljeni ovakvoj milosti Božijoj, zahvališe Bogu i Njegovom Ugodniku za ovo čudno isceljenje. Tu noć bolesnica je sasvim mirno provela u Ostrogu, a kada je svanulo prva je došla na jutrenju, da još jedanput zablagodari Bogu, koji je molitvama Svetog Vasilija isceli.
***

Meseca jula 1964. godine, pristupi moštima Svetog Vasilija vikarni episkop Varnava. Posle poklonjenja Svetitelju, ispričao nam je slučaj svog isceljenja vodicom iz Ostroga. Kada je ispričao ovaj istiniti događaj, umolili smo ga da nam svoj slučaj isceljenja i pismeno izloži. To je on i učinio. Evo toga pisma. – “Bio sam u četvrtom razredu gimnazije. Bilo je to u zimu 1929. g. U Sarajevu je vladala epidemija šarlaha. A bilo je i na par dana pred Sv. oca Nikolaja, naše Krsne slave. U kući se užurbano spremalo za Slavu. Majka je mesila posne kolače i spremala bakalar. Naša kuća držala se svetih pravila i zakona i moj otac bio je spreman pre i da ne slavi, nego da omrsi na Sv. Nikolaja. I tada je grom udario iz vedra neba.

Ja sam se toga dana jedva vratio iz škole. Odmah sam legao postelju. Ali već sutra u jutru, kola za hitnu pomoć odvezla su me u bolnicu. Šarlah. Kuća je naglo izmenila ceo izgled, iz gradskog fizikata došli su ljudi i na kućna vrata stavili cedulju sa natpisom: “Zarazna bolest”. Na plakatu je bila naslikana mrtvačka glava, znak smrtne opasnosti za posetioce Sveti otac Nikola te godine došao je našoj kući tužno. Kuća je bila zaključana. Jedina briga ukućana bila je moje zdravlje moj život. Bio sam najteži bolesnik u celom zaraznom odeljenju. Već su me morali i vezati. U vrućini i bunilu hteo sam da skačem kroz prozor. Kad je doktorima izgledalo da je sve svršeno i izgubljeno, dopustili su da majka dođe da bude sa mnom u poslednjim časovima moga zemaljskog života. Kad je majka došla nisam je prepoznao. Već sam bio primio kamfor injekciju. Poslednju pomoć. I tada, kad su se sestre i bolničari razišli, kad je majka ostala sama sa mnom, izvadila je iz svoje tašne jednu malu bočicu. U njoj je bila sveta vodica ostroška. Duboko, žarko i potresno, kako samo majka može, moja mila majka molila se Bogu i Svetoj Majci Božijoj i svetome Čudotvorcu Ostroškom. Ja se nisam mogao sam podići. Majka me je tri puta zapojila svetom vodicom, darom Svetog Vasilija Ostroškog. Ja sam otvorio oči. Prepoznao sam svoju dragu roditeljku i moliteljku, svoju suznu molitvenicu. Pomogla mi je da se pridignem i prekrstim; zajedno sa njom očitao sam Oče naš, i pao u slatki, okrepljujući san, koji mi je doneo zdravlje i život do današnjeg dana. Tako je sveti Čudotvorac Vasilije Ostroški učinio ono što sva medicina nije mogla”.
***

Domaćica iz Bara R. 3. ispriča: “U junu 1953. godine, došla je u goste mojoj poznanici i komšinici, njena prijateljica iz Beograda, supruga ljekara opšte prakse dr M. N. Sa sobom je dovela svoga trinaestogodišnjeg sina, učenika osnovne škole, koji je bolovao od dečje paralize. Sva sredstva savremene medicine roditelji su primijenili u liječenju svoga djeteta, ali sve to nije ništa pomoglo. Dječak se jedva kretao uz pomoć naročitih štaka i bez istih nije mogao ni korak kročiti. Roditelji su bili očajni zbog bolesti svoga djeteta. Po savjetu nekih svojih poznanica i prijateljica, koje su pripadale hrišćanskoj zajednici, majka se sa svojim bolesnim sinom uputila Ostrogu, da još tu potraži lijeka svom paralizovanom sinu. Početkom mjeseca jula 1953. stigli su u Ostrog gdje su se zadržali dva dana. Za to vrijeme nadležni sveštenomonah nekoliko puta je pročitao molitvu nad dječakom pred ćivotom Sv. Vasilija. Kada su riješili da se vrate svome domu, mladić je osjetio lakoću u nogama, o čemu je na veliku radost saopštio i majci. Poboljšanje je bilo očigledno, jer se do tada teško bolesni mladić, bez mnogo napora spustio u donji manastir. Kada su došli u Donji manastir liturgija je bila u toku. Po svršetku službe Božje dječko je pred manastirom, na očigled prisutnih hodočasnika, ostavio štake i bez ikakvih teškoća uputio se prema željezničkoj stanici”. Docnije su iz Beograda pisali da je dečak sasvim ozdravio i da je nastavio školovanje.
***

Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoć od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje već i za susede. Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što će je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluči da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopčan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa ćerkom, čije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog. Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kćer nađe isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Dolji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir. Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenađenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseća lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza. Otac je to i učinio, jer je primetio da mu kći normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu ćerku ćivotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, čuvara ćivota, da bolesnici očita molitvu za ozdravljenje. Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseća sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti ćivot za svoje čudesno i brzo ozdravljenje.
***

Svake godine, uoči Lučin-dana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, može se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina, ali koji se još uvek odlično drži i svojim korpulentnim stasom uspešno nosi na svojim plećima skoro osam decenija života. Ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je u mogućnosti dođe u Ostrog da se pomoli Bogu. Međutim, dan uoči Svetog Luke nikada ne propušta, a da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, u kraju u kome živi, dobro poznati čovek i domaćin, Petar Koprivica.

Ove godine, uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira. Pošto sede izusti: “Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donijet kod ćivota Sv. Vasilija”. Čuvši ove reči u meni se rasplamti neka radoznalost da iz usta čika Petra čujem o onome što sam negde pročitao, te ga zamolih da nam podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija. Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: “U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam niušta vjerovao. Odbacivao sam svaku vjeru u Boga. U neku moć Sveca takođe nisam vjerovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismijavao. Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju. U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju. U tim nevoljama umjesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i višu hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezvjerija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti. Uzalud sam se mučio i trošio novac od ljekara do ljekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.

U toku ovih neizdržljivih muka, često su mi govorili i savjetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpjeti, takve savjete nisam prihvatao, jer u to nisam vjerovao. No, pritiješnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na današnji dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim. Mladi jeromonah Boris Kažanegra (sada iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, utješi me riječima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto vjerovao i iskreno se molio. Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao vračevske molitve i svršio bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu. Sjutradan, sićem u Donji manastir i ovdje mi – pokaza rukom na crkvu – svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Ðorđije. Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vrijeđam ime Božije i Njegovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uvjerio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje. Kajao sam se sa suzama u očima što uvrijedih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj grijeh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri mjeseca. Živci su mi prosto gorjeli. Imao sam osjećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od koljena. U tim neizrecivim mukama dočekah proljeće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog. To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir. Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Kako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to sićem u Donji manastir na sv. liturgiju, gdje se i pričestih. Poslije ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju. Bog mi dade snage te i tu želju ispunih. Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga. U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posjećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje. I ukoliko sam pobožnije živio, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vrijeme.

Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva. Poslije ove molitve ja se osjetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na iscjeljenju, i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i tijelom. Od tada do danas, ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita povjest zbila se 1922. godine. Uvijek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje iscjeljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju” – završi istinitu povjest o sebi čika Petar. – A ona kapija od gvožđa, u Gornjem manastiru kažu da je Vaš prilog manastiru Sv. Vasilija, u znak zahvalnosti za iscjeljenje, dodadoh čika Petru. “Da, kada je stari manastir izgorio, reče čika Petar, dugo sam molio tadašnjeg starešinu manastira, oca Leontija, da mi dozvoli da za potrebe Gornjeg manastira uradim nešto svojom rukom, za uzdarje Svetom Vasiliju, za svoje iscjeljenje. On mi dozvoli te napravih onu gvozdenu kapiju, koja i danas postoji”.
***

Ćerka jedne starije gospođe Grkinje iz Niša bila je teško obolela na plućima. Lekarske intervencije počele su dosta kasno. Jedne večeri, dok je žalosna majka sedela kraj teško bolesne ćerke koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san. U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroški i reče joj da ne plače, jer će on isceliti njenu ćerku. I zaista, ujutro je bolesnici bilo naglo lakše. Posle novog pregleda, lekari su na opšte čuđenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila. Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kada je zatim u crkvi videla ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, prepoznala je da je to bio on. Ona i ćerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroškom ČudotvorcuImage

ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.

 

7. ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ ИЛИ САБОРОВАЊЕ

 

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.

Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Такова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 1415). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите…(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.

Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља “кандило празно”, то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: “Благословен Бог наш…” Цео чин може се поделити на три саставна дела:

1. Молебно пјеније,

2. Освећење јелеја и

3. Помазивање болесника јелејем.

 

Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: “Господе услиши молитву моју”, произноси се мала јектенија: “Опет и опет” са возгласом велике: “Јер Теби приличи”, пева се “Алилуја” и покајни тропари: “Помилуј нас, Господе, помилуј нас” затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: “Ти Који си једини брз на помоћ”.

Даље следи други део – освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: “Оче свети, лекару душа и тела”. Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: “Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе…” После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.

Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.

У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.

Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

 

Чин причешћа болесника

 

Црква допушта да се тежак болесник причести Светим Христовим Тајнама код куће или у болници. Томе су намењени Свети Дарови који се стално чувају у дарохранилници на Престолу, а свештеник их болеснику носи у дароносици. Тешки болесници се могу причестити и након узимања хране, како неко неко не би умро без причешћа, и то неколико дана за редом, без временског ограничења Умно поремећени и демонизовани могу се причестити само у случају смртне опасности. Уопште, у случају смртне опасности допушта се причешће оних којима би то иначе било забрањено, као на пример жена у стању природне нечистоте, лица под епитимијом и томе слично.

“Запасни” (резервни, похрањени) Свети Дарови припремају се обично на Велики Четвртак, када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, али у случају потребе, и у сваки други дан када се служи Литургија. Ради тога се на Литургији освештава посебан Агнец, по истом чину као за литургију Пређеосвећених Дарова, и напаја се Светом Крвљу. По окончању Литургије овај свети Агнец се суши раздробљен светим копљем на ситне частице на дискосу, због чега се опет шири антиминс. Ове частице се суше над дискосу испод кога је посуда са ужареним угљем, или данас се може користити електрични решо који се ставља на Престо десно од антиминса, на чист пљоснати камен или циглу. Частице се на дискосу окрећу светим копљем како не би прегореле. Уопште, при томе је потребна велика опрезност и пажња. Осушене частице полажу се у нарочити кивот унутар дарохранилнице која увек стоји на Престолу. Ако је кивот од злата, или од сребра па позлаћен, онда се Свети Дарови у њега стављају без подметања папира. Ако је пак кивот од сребра без позлате, или од другог метала, онда се испод поставља чист папир. Забрањено је држање Светих Дарова код куће. После припремања Светих Дарова на начин који је горе изложен, у прво време њих треба проверавати, да се не би појавила буђ или плесан. И уопште, ове Свете Дарове треба с времена на време прегледати.

За доношење Светих Дарова у кућу болесника служи дароносица, која се која се умотава у покривач и полаже у врећицу да пришивеном траком коју свештеник носи око врата. Свештеник у епитрахиљу и са наруквицама носи на себи Свете Тајне у дароносици, и при томе ни у какве послове или разговоре успут ни са ким не треба да се упушта, нити дароносицу сме било где да оставља. Када дође код болесника, свештеник треба да разјасни: може ли болесник да гута и да ли ће моћи да прими Свете Тајне? Ако болесник може да гута, онда свештеник на столу који је покривен чистим столњаком шири покривач, полаже на њега дароносицу, вади из ње малени путир, узима частицу Светих Тајни, ставља у путир, и налива мало вина (да би болесник могао лако примити Свето Причешће). Након уводних молитава, “Вечери Твојеја тајнија” и “Царју небесниј” са богородичним, он чита три нарочите молитве, а затим исповеда болесника “удаљујући мало присутне” (тј. сроднике који се ту налазе). После исповести свештеник чита посебну разрешну молитву а затим, након што прочита уобичајену молитву “Верујем, Господе, и исповедам” причешћује болесника у присуству сродника и укућана. Након причешћа чита се “Ниње отпушчајеши”, Трисвето, “Оче наш”, тропар дана, богородичан и “отпуст тога дана”.Image

Kombi prevoz putnika

Šoping ture, obilazak gradova, poklonička putovanja, sajmovi, izleti. Srbija, Italija, Mađarska, Rumunija, Bosna, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Makedonija i ostale evropske zemlje.

+381 60 333 08 05

+381 60 334 11 10

mirotocivaБраћо и сестре Светосавци, сутра се очекује долазак мироточиве иконе Св. Цара Николаја Романовог у манастир Рукумију. Након Свете литургије, икона ће бити пренешена у Врањевац где ће се одржати парастос. Уз пратњи иконе, налази се тридесетак Руса. Позивамо Вас да у славу Бога дођете у манастир и да на тај начин покажете своју љубав према братском православном народу.

 Tendercom - sajt koji će trebati svima!

Krenuo je sa radom novi sajt “Tendercom”. Sajt je namenjen poštenim radnicima, majstorima i preduzetnicima. Namera nam je da pomognemo svima koji žele pošteno da rade i zarade.
http://www.tendercom.net

Отац Симеон: Расколници су они који не слушају Сабор

Ljubav prema Bogu je prva zapovest Božija. Kako steći takvu ljubav prema Bogu da ga volimo svim svojim umom, srcem, dušom i svom snagom svojom? Sa druge strane, na koji način se pripremiti za sjedinjenje sa Gospodom kroz Svetu tajnu Pričešća?

Nama grešnicima za to treba vreme i mislim da čoveku uopšte treba vreme da bi postigao ono što je potrebno. Vidimo to iz iskustva naših Svetih Otaca. Sveti Antonije, na primer, kaže: ,,Ja se više Boga ne bojim, jer Boga volim”. A on je to rekao na kraju svojih podviga. Nije rekao na startu, tamo kad je bio u onom grobu i kad se borio sa svim onim zlim silama, nego na kraju svojih podviga. Zato što ljubav izgoni strah. Tamo gde je ljubav nema straha. Ali kad je malena ljubav u pitanju, kad se čovek bori sa zlim pomislima, on pokazuje isto ljubav prema Bogu, ali ne tako veliku. Zato je strah Božji „so“ čitave naše pobožnosti. Čovek treba očigledio da ima strah Božji. Mi treba da se plašimo, ne groma, nego da ne otpadnemo od Boga. Ako smo se pričestili, primera radi, mi treba da čuvamo taj Dar. Nije bitno samo čuvanje pre, nego je naročito bitno čuvanje posle Pričešća. Kada si već dobio taj dragoceni Dar, onda ga čuvaj. A mi ljudi to ne činimo. Nego, odemo za trpezu, pa krenemo da se častimo, računajući da smo postili.

Postoji jedna priča o Đuri Jakšiću. On je po izlasku iz kafane bio žedan, pa je došao do bunara, i sam sebi počeo govoriti: „Ćuro, Ćuro, dokle si dogur’o?“ A jedan žandar u blizini mu na to odgovori: „Do bunara Josifa žandara“.

Zašto pričam o Đuri? Posle toga, Đura reši da više ne pije. Prošao tako jednu kafanu, pa drugu, pa treću, pa četvrtu… pa onda sam sebi kaže: „E, sad je red Đuro da te častim. Izdrž’o si da ne skreneš na toliko mesta”. Tako i mi, kao Đuro, posle posta hoćemo sebe da častimo. A u duhovnom životu, naročito je važno uzdržanje. Za pravoslavni, monaški, hrišćanski život naročito je važno uzdržanje. Kada je post, mi upotrebljavamo hranu prema Tipiku naše Crkve. U Božićnom postu se najčešće jede ponedeljkom, sredom i petkom hrana pripremljena na vodi, utorkom i četvrtkom na ulju, a subotom i nedeljom jede se hrana na ulju, jede se i riba, a može da se popije i čaša – dve vina, s tim što ne treba da bude preterivanja ni u čemu. Može da bude razrešena hrana na ulju ako se slavi neki svetitelj sa velikim slavoslovljem na jutrenju. Mi sada imamo ove kalendare u kojima je navedeno šta se može u određene dane posta uzimati od hrane, ali bez prejedanja. Trebalo bi da uzimamo potrebnu količinu hrane. Sveti Jovan Kasijan uči da postoje tri stepena uzimanja hrane. Za molitvu je najbolje ostati malo gladan. Ko hoće da bude borac, najbolje da ostane malo gladan posle trpeze. Nije greh ni ako se jede do sitosti. Međutim, ako se prejedemo, već to je greh. Ako se uzima hrana sa željom i to je greh. Kada nam donesu hranu da se poslužimo, treba da uzmemo ono parče koje je nama najbliže, bez obzira kakvo je, jer takva je u konkretnom slučaju volja Božja za nas, pa nju treba i da sledimo.

Uzdržanje je, podvlačim, jako važno, jer ono podržava molitvu. Ako čovek želi da ima unutrašnju pažnju, da se moli Bogu, da se trudi da se što više moli Bogu u toku dana, onda je potrebno da imamo uzdržanje stomaka. Ako stomak ne uzdržavamo, postajemo njegovi robovi. Mi znamo ustvari kako to treba, ali nemamo snage da to ispunimo. Znači, da bi čovek upotrebljavao silu Božansku, blagodat Božju, koja nam je data na Svetom Krštenju, potrebno je da slušamo. Mi se Bogom bogatimo kroz Sveto Pričešće. Potrebno je da slušamo Svete Oce, da slušamo Apostole, da slušamo Gospoda Hrista, da slušamo Njegovo Jevanđelje, a ne kao što neki danas, sve to odriču i poriču i traže da slušamo njihove, ja kažem, zabludele učitelje i njihova pogrešna tumačenja Svetog Jevanđelja. Ako neko sebe stavlja iznad Svetih Otaca ili Svetih Apostola, on je onda sigurno u nekoj zabludi. To su jeresi. Tu nema šta da se kaže. („Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!”- Gal. 1,8-9) Jer uvek se učimo od naših starijih. Ne može se čovek učiti od nekog savremenika, a da je taj čovek u nesaglasju sa svojim roditeljima, odnosno Ocima našim. To nema smisla. To je bez veze, Bože mi oprosti.

Kada se pak pripremamo za Sveto Pričešće, onda postimo, uzimajući hranu na vodi. Primera radi, praznik Vavedenja je ove godine bio u četvrtak, a Božićni post je počeo u petak prethodne sedmice. Ko je hteo da se pričesti na Vavedenje, sve dane je do Pričešća trebao da uzima hranu na vodi. Nema razrešenja na ulje, bez obzira što su subota i nedelja padale u te dane pripreme za Pričešće. Nema prekidanja posta. Svi dani su na vodi. Uvek je tako bilo u Srpskoj Crkvi. Znači, postimo na vodi, zato što hoćemo da se pričestimo, a ne radi nečeg drugog. To je u srpskim kućama važilo i za decu i za odrasle. Vidite, kaže se u kanonima, gde se ne posti ni jedna subota na vodi osim Velike Subote. Ali, treba znati Zakon pa suditi. A ne napamet suditi i osuđivati. Kakav je to i koji je to post Velike Subote? To je upotreba hrane jedanput u toku dana, na vodi. Obično u Srpskoj Crkvi Liturgija svetog Vasilija Velikog koja se služi na Veliku Subotu počinje oko jedan sat posle podne i završava se nakon dva, dva i po sata. Ako ima pričasnika, negde i tri sata prođe. Znači, tek oko pola četiri, četiri po podne mi idemo za trpezu. I to jedemo hranu na vodi. Ako čovek taj dan upotrebi jelo na vodi dva puta, on je time već razrešio post Velike Subote. I bez hrane na ulju, taj čovek je već prekršio post, jer je na Veliku Subotu dva puta na dan uzimao hranu, bez obzira što je na vodi. Ali, kada ne bismo uopšte uzimali hranu subotom ili nedeljom, ako je to radi Hrista, ako je to radi Pričešća, onda to uopšte nije pogrešno. Onda je to sasvim normalno. Imate jedan primer iz Žitija Svetih, gde su neki kaluđeri naišli na jednog starca u pustinji, koji je na Vaskrs bio u postu, ne znajući daje Vaskrs. Oni mu rekoše: „Oče, ti postiš, a danas je Vaskrs?!” „Šta kažete, Vaskrs?”- upita ih. On je podigao ruke ka nebu i sva tri dana Vaskrsa je sa podignutim rukama ka nebu slavio Boga. Nije ništa ni jeo ni pio. Znači, treba da ga odlučimo od Crkve po kanonima, jel’? To su gluposti! Ono što čovek čini treba da čini Hrista radi, da bi se tako Bogom bogatio. Sveti Serafim Sarovski kaže: „Sve što činimo, činimo Boga radi, Hrista radi, da se tako bogatimo Bogom”, da nam Bog daje svoju nestvorenu energiju – blagodat Božju. To je život, ustvari. Takav je čovek živ. A sad što se u Crkvi drugačije priča i savetuje to je drugi problem… Ti ljudi u Crkvi koji tako pogrešno pričaju, smatram da nisu svoj duhovni život pravilno počeli. Da su počeli sa probuđenjem, pokajanjem, očišćenjem i pričešćem, kako smo mi i počeli ovaj razgovor, po savetima svetog vladike Nikolaja, ne bi tako bilo ni slučajno. Danas imate episkopa u Srpskoj Crkvi, to vam odgovorno tvrdim, koji još nisu počeli da se kaju. Završili su velike škole, doktorirali su u Grčkoj ili drugde, a ne znaju šta je pokajanje u praksi. Nemaju manastirsko iskustvo i oni su glavni nosioci danas tih neprilika u našoj Crkvi. Oni su ti koji će možda napraviti i raskol u njoj i koji su na neki način već u raskolu sa Srpskom Crkvom. Oni nama Svetosavcima prebacuju kao da smo mi raskolnici, ali to ne može biti nikako. Mi sledimo put Svetoga Save. Mi sledimo put Svetog vladike Nikolaja. Mi slušamo Sabor naš i njegove odluke i mi ne možemo biti raskolnici, nego oni koji ne slušaju, oni su raskolnici. I ne samo raskolnici, nego i jeretici. Zato što uče da je duša smrtna, zato što smatraju čestice na diskosu da su telo Hristovo i da se može njima pričešćivati („Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!” – Gal. 1,8-9). Onda dozvoljavaju da se sipa vino u putir, zato što pričešćuju sveštenike koji ne služe, već koji okače epitrahilje uoči Pričešća i upotrebe krv Gospodnju, a posle narodu sipaju vino. Pa sad vidi srpkinjo, da li si se pričestila na takvoj Liturgiji? Da li da se čovek pričesti uopšte na takvoj Liturgiji? Da li da se uopšte molimo Bogu sa takvima? Došlo je dotle, da bi morao Sabor, čak možda i Vaseljenski Sabor, da tu stvar raščisti i da neposlušne Crkvi udalji iz Crkve, da se odseku kao zagnojeni udovi od tela, ili da se pokaju.

U nekoliko navrata mi se dešavalo da sam na pitanja vezana za te novine u Bogosluženjima, dobijala odgovor, da to nije jeres, ali i da nije naše da se time bavimo misleći na žene, jer po njima nikada nijedna žena nije odbranila Pravoslavlje, a i sva bogosluženja su u nadležnosti isključivo sveštenika i monaha pa će oni dati odgovor za to pred Bogom?

Pravoslavnu veru našu, treba da brane svi, i malo i veliko. Crkve su vaše, naše, Svetosavske a ne njihove – novatorske. Treba da je brani najpre patrijarh, a zatim naši episkopi, sveštenici, kaluđeri, narod, deca… Svi treba veru da brane. Nema izgovora. Ako je čovek bolestan, treba da se digne, ako može ikako, radi odbrane vere. Vera je naša velika svetinja i svi treba da je branimo. Ja ću vam navesti kako je jedna ruska babuška branila svoju veru od „obnovljenaca” ruskih. Kada je vladika „obnovljenac – novotarac” delio naforu, babuška je pristupila, celivala krst, pljunula mu ruku i prošla… Razumete li šta to znači? Mi kada se na uvodnom delu Svete tajne Krštenja odričemo satane, mi onda duvamo i pljujemo na njega. Tako je i ona postupala. Popljuvala mu je ruku, a krst je poljubila. Veru je poljubila, a njegovu veru je popljuvala. Ljubeći krst, ljubila je Raspetog Gospoda Hrista, veru svoju Pravoslavnu u Vaskrslog i raspetog Gospoda Hrista, a pljuvanje u ruku je znači pljuvanje lažne vere. Odricanje od lažne vere. E, tako su se ruske babuške borile. I te kako treba da branimo veru. Ali, da bi je branili, treba da je znamo, odnosno još više treba da se trudimo da živimo prema njoj. A to je sve ovo što smo dosad govorili, po pitanju probuđenja, pokajanja, očišćenja i pričešća. To i jeste život po Gospodu Hristu. I takvi ljudi će i da brane veru, do krvi. Koliko ih ima danas, to je teško reći, ali ja mislim iz dana u dan da ih ima sve više i više. Uzmite samo Smederevo koje je imalo jednu vrlo uspešnu TV emisiju, koja je trebala da traje sat vremena, a trajala je dva sata. Da vidite ta pitanja? Voditelj je takva pitanja postavljao, da je to bilo pravo čudo Božje. I takvi su odgovori bili, da se čitav grad skoro uključio u taj program. Oni su videli o čemu se tu ustvari radi i ko su ti novotarci, ko su ti, da ne kažem, sektaši u Srpskoj Crkvi, koji trenutno drže naše crkve po nekim eparhijama, zahvaljujući zabludama njihovih vladika, ali narod vidi „odakle vetar duva”. Vidi se odakle to dolazi. Vidi se gde oni idu po savet: idu u Carigrad, idu u Rim, za novac možda, i tako dalje… Narod sagledava čitavu tu situaciju, ali mu nije lako danas. Ako ti danas treba krštenje, moraš da se obratiš svom parohijskom svešteniku. On može da bude u pogrešnom verovanju po pitanju duše i još drugih stvari, po pitanju držanja te novatorske prakse, uopšte da bude neposlušan Crkvi, a ti recimo moraš da tražiš da ti krsti dete. Šta da radiš? To je već muka… Muka je ako hoćeš da se venčaš, muka je ako moraš nekoga da sahraniš. To bi trebao sve da raskrsti Sabor. Ali to na žalost, sporo ide. Vidim kako zlo pušta sve dublje korene. Ta nova nauka jeretička je ovde došla sa nekim od tih vladika. To učenje i takve stvari nam nisu bile uopšte poznate za vreme pokojnog vladike Save i pokojnog vladike Hrizostoma. Mi smo svi bili kao braća. Svi sveštenici i kaluđeri. Nije bilo nikakvih problema. Služilo se kako treba. A danas je ovo strašna stvar. To je nasilje jedno nad dušama. Zato se ja sa takvima Bogu ne molim. Već više od 10 godina ja sa takvima ne služim. Niti mislim da služim dok se ne pokaju. Ako se pokaju, ako im Bog da pokajanje, to je dobro, ako ne, to je njihov izbor.

Problemi o kojima govorite su prisutni i u nekoliko drugih eparhija, oče. Ako je najviši organ naše Crkve zauzeo stav da se ništa u crkvenim bogosluženjima ne menja, otkuda onda takvo neposlušanje od strane nekih predstavnika naše Crkve? Kako mi kao obični vernici da se prema tome pravilno postavimo?

Naš jedan borac za Pravoslavlje, koji je bio sveštenik jedne od tih eparhija, u kojima se bogosluženja vrše po novom, morao je da se skloni otuda u drugu eparhiju, jer je bio pod zabranom služenja na neograničeno vreme. On je tu zabranu izdržao nekoliko meseci, a onda je prešao u drugu eparhiju, gde takvih problema nema. Kada je pre godinu i više dana u posetu njegovom hramu, trebao da dođe vladika, kod koga je bio u nemilosti, on je svom narodu koji je sa njim čekao na dolazak vladike govorio: „Budimo pre svega ljudi. Pazimo šta govorimo, ukoliko bude nekih reči i diskusija. Vi treba da slušate mene, ja njega kao vladiku, a on treba da sluša Sabor naše Crkve, a Sabor naše Crkve treba da poštuje odluke Vaseljenskog sabora, a Vaseljenski Sabor mora u svemu biti poslušan Bogu Živome”. Kaže se: „Izvoli se Duhu Svetom i nama“ na Prvom Saboru apostola u Jerusalimu. (Dap. 15,18.). Bogom – Duhom Svetim je sve to rešavano i oni su bili saglasni Božanskim odlukama. E, to je taj poredak Crkve. Ako episkop ne sluša Sabor, njega ne treba slušati. On je prokletinja jedna! Proklet je ako ne sluša! Vi možda mislite da je to strogo, ali je to zaista istina. Ako ne sluša Sabor, onda ne slu-ša Crkvu, a ako ne sluša Crkvu, onda ne sluša ni Boga Živoga i na njega padaju strašne Hristove reči: „Ako ni Crkve ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik”. Jer, „neposlušanjem jednog čovjeka postaše mnogi grešni” (Rim. 5L9.) Tako i pad praroditelja naših Adama i Eve nije doneo takvo zlo zato što je plod koji su okusili bio otrovan, nego što su prekršili Božju zapovest. Kako ja onda smem i mogu njega da slušam? Ko je onda on da ga slušam? U dilemi između njega i Sabora kao najvišeg organa naše Crkve, ja sam dužan da se opredelim da slušam naš crkveni Sabor, da na sebe ne bih navukao anatemu svoje Crkve.

Postoje tvrdnje da je Hristos tamo gde je vladika, gde on služi Liturgiju? Kako da se prema tome odredimo?

Da, Hristos je tamo gde je vladika Pravoslavni, a ne novotarac. Znači, ako je vladika poslušan Saboru, onda je on u liku Hristovom. Takvo učenje vladika novotaraca, „da je Hristos tamo gde vladika služi”, je samo jedan korak do nepogrešivosti, kao što je to i za papu predviđeno. To je put za Rim. To je ustvari poravnavanje puta do Rima, do Vatikana. Na to se čitava priča svodi. To je poravnavanje puta do sekti, kojih na Zapadu ima preko 30.000, da bi se stvorila jedna nova crkva – anti crkva. Telo antihristovo – to je krajnji cilj.

Ako se nađete u nekom od hramova u tim eparhijama, pa sveštenik počne Liturgiju a ne zatvori dveri, pa još čujete na početku Liturgije reči: „Za mir svega sveta i SPASENjE NAŠE” a ne reči: „Za mir svega sveta i SPASENjE DUŠA NAŠIH“ slobodno se samo prekrstite i izađite napolje, jer tu ne služe pravoslavci nego jeretici To nije isto. Znači, ako nije zatvorio dveri, i time pokazao svoju volju i neposlušnost Saboru srpske Crkve i još ima taj umetak u velikoj Jekteniji („spasenje naše” umesto „spasenje duša naših”) na Liturgiji, onda nemate tu šta da tražite. Zašto su u velikoj Jekteniji izostavili reč „duša“? Gde je duša? Ko zna da li oni uopšte veruju da ima duše? Ko zna da li oni uopšte duše i imaju? I ko im je to blagoslovio da promene, ko im je to odobrio? Ko je tim episkopima blagoslovio da to čine? Po čijem nalogu to čine? Kome su pokorne te vladike ako ne Saboru Srpske Crkve? To je drskost neviđenih razmera! Ja to ne mogu da shvatim nikako! Kako neko može biti drzak da Liturgiju prekraja i zbog čega na kraju krajeva? Zašto to činiš? Kaži mi, odgovori mi, zašto to činiš?

Ruska crkva u kojoj je oko 95% pravoslavnih, još Liturgije vrši na crkvenoslovenskom jeziku. Naša Crkva već odavno Liturgije, većim delom, vrši na srpskom jeziku. To je već na neki način „raskol” u odnosu na našu braću Ruse. Šta će sutra biti, kada umesto sadašnjih sveštenika, koji još i znaju i ponegde vrše službe na crkvenoslovenskom jeziku, dođu novi sveštenici koji ne budu ni znali da služe na tom jeziku? Pa šta će da bude onda ? To su vrlo ozbiljne stvari. Ako danas većina pravoslavnih misli isto, pa ti novotarci su šaka jada u odnosu na telo pravoslavno, na Crkvu našu. Oni su šaka jednih zabludelih pastira, nazovi pastira. I kako ići za njima, kada znamo kako treba da se služi? Kako mi služimo ovde u hramu, tako se služi u Moskvi, tako se služi u svim pravoslavnim hramovima na Svetoj Gori. Ne mogu tokom cele službe biti otvorene dveri kada služi sveštenik. Druga je stvar kada služi episkop, onda dveri i treba da budu otvorene. Zna se zašto. Po tome se te Liturgije između ostalog i razlikuju. Ja nastavljam bogosluželje na onaj način na koji sam primio od svog igumana, a moj iguman je bio bogomoljac svetog vladike Nikolaja. On se učio veri, poretku, bogosluženju, životu, uopšte svemu, od kaluđera sa Svete Gore. On je imao duhovnika Savu, koji je bio shimonah i bio je u Kareji, posnici Svetoga Save. On je sve pitao što mu nije bilo jasno. Kasnije je pitao oca Jevstatija u manastiru Preobraženje. Ali ne po svom izboru, nego po preporuci svog duhovnika. Kada on više nije mogao da ga zbog bolesti i starosti poučava, on ga je preporučio drugome i tako se naše predanje nastavljalo, i tako će biti i dalje ovde, ako Bog da.

https://www.facebook.com/SvetosavskoHodocasce

Izvor: „Bogotražitelj“

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 713 other followers

%d bloggers like this: